О октроисању истине

Његова кривица се састојала у томе што је прихватио Коперников хелиоцентрични систем, док је црквена догма тврдила да је Земља центар свијета. Спаљивање је цинично сматрано милосрдним чином, пошто је у пресуди писало: “Казнити, дакле брата Ђордана, благо и без пролијевања крви”. Његове посљедње ријечи су биле: “Парам небеса и роним у бесконачност”. Он је био један од симбола ренесансне побуне против ненаучних догми католичке цркве и пресуда инквизиторског суда. То је било вријеме када су науку и слободну мисао, без имало гриже савјести, спаљивали и убијали. Као природна реакција или друштвени одговор на такве инквизиторске пресуде дошло је до још бурнијег цвјетања ренесансе и отварања већег простора многим слободоумним људима који су вјеровали у стваралачку моћ човјека. Ова ломача на Цвјетном тргу је симболично значила крај једне стереотипне и некреативне епохе - средњег вијека и почетак новог доба у којем је Франсис Бекон одважно узвикнуо: “У знању је моћ!” Западни свијет се убрзано мијењао набоље.

На простору Балкана, у том времену, није било живућих, а одважних људи који би могли да прихвате и да носе терет бунта против глупости и који би, позивом на образовање и стицање знања, освијетлили пут свеколиког напретка. Или их није било довољно да би мрак преокренули у свјетло. Али било је мошти наших светитеља који су једнако снажно усмјеравали српски род ка путу знања и спасења. Само шест година прије спаљивања Ђордана Бруна, Синан-паша препознаје опасност од српске ренесансе. Сувише снажно је било дејство мошти Светог Саве, нашег светитеља и просвјетитеља из Милешеве, да би остало незапажено чуварима османлијског мрака. Турци су схватили да су под утицајем “светих моштију” формиране горажданска и милешевска штампарија за просвјећење народа? Многи међу муслиманским свијетом под утицајем истих мошти почели су да се враћају у вјеру прадједовску, суочени са њиховим исцјелитељским и моћима освјешћења?

Ломача

Колико вијекова прије ренесансе Светитељ Сава у својој “Крмчији” и манастирским типицима позива калуђере да буду учитељи другима, јер “књиге јасно сијају одгонећи таму незнања”. Оне просвјећују разумном свјетлошћу. Истовремено православна вјера је “оклоп”, “љубав”, “штит”, а ријеч Божја је несаломиви и свемогући “мач”.

Инквизиција на смрт супротставља вјерске догме знању и науци, а Свети Сава срце и разум чини комплементарним, знање и вјеру усаглашава у једно, како би постали јединствено “оружје” у борби против мрака и незнања и средство моралног и вјерског дјеловања.

Дакле, и инквизиторска и османлијска истина је утврђивана пресудама. И једни и други су жељели да на тај начин народу октроишу своју истину. Спаљивани су на ломачи живи људи и њихове мошти за примјер другима. Да се други не би усудили да успостављену истину преиспитују и провјеравају.

Али, да ли ми још живимо у средњем вијеку или се наука изборила за своју достојанствену улогу у савременој цивилизацији? Да ли и данас до истине долазимо судским пресудама? Да ли је и данас преиспитивање истине и употреба научних метода кривично дјело? Британски новинар и филмски критичар Брајан Винер каже да истини не смета преиспитивање, а да лаж не воли да је провјеравају.

Истина се, ваљда не утврђује судским пресудама, већ строго утврђеним методама и поступцима научног истраживања. Ако је, на примјер, геноцид у Сребреници научна чињеница, онда је она доказива, провјерљива и кроз сва научна истраживања резултати су поновљиви. Свако ново научно истраживање, које ће користити научни метод и научни категоријални апарат ће довести до потврде претходно утврђене научне чињенице. Готово сигурно је да ће свако научно истраживање јасеновачке трагедије довести до истих резултата: да је усташка власт Независне државе Хрватске направила геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима. Због тога је свако ново научно истраживање и Јасеновца и Сребренице врло пожељно, јер ће потврдити истину, ојачати и утврдити научну чињеницу.

Проблем настаје када се некоме забрањује преиспитивање истине. Дакле, ако у 21. вијеку нека октроисана истина има потребу за законском заштитом, онда је ту нешто окренуто наглавачке и у најмању руку позива на сумњу. “Лаж никада не доживи старост”, говорио је Софокле. Ако се не смије јавно изнијети ни сумња (а сумња је почетак нових сазнања), а да се не ризикује одлазак у затвор, онда ту престаје наука, али и слобода изражавања као значајна тековина либералне демократије. На дјелу је чисти инквизиторски однос према слободи мишљења са намјером да се лажима силом продужи живот. Тамо гдје престаје наука, наступа вјеровање.

Вјера је поуздање у оно чему се надамо и увјерење у оно што не видимо. (Јевр. 11.1.)

Босанска нација

Да ли се овдје стварно ради о заштити дигнитета жртава и покушају утјехе и задовољења правде и правичности пред њиховим породицама? Или се ради о томе да се октроисањем “истине” о геноциду желе постићи политички циљеви једног од три народа у Босни и Херцеговини. Постојање геноцида у Сребреници постало је саставни дио бошњачког идентитета и идеологије усмјерене с циљем стицања права да се на простору Босне и Херцеговине створи босанска нација, да се укине конститутивност народа, а да се затре српски народ (па и хрватски) и његова култура. Да ли би реализација тог циља произвела нови злочин - културоцид два народа чија су Босна и Херцеговина вјековне историјске постојбине? Иако је по броју жртава један Јасеновац раван стотину Сребреница, Срби због тога никада нису ни покушали да за себе стекну веће право него што су спремни да понуде другим народима са којима живе у истој држави. И поред тога Бошњаци вјерују (али ипак не знају) да се у Сребреници десио геноцид. Срби у то не вјерују, мада ни они не могу знати да се није десио геноцид. Дакле, без обзира на стварну истину, коју ипак наука (а не судови) треба да утврди, за Бошњаке је потребно и пожељно да се злочин који се десио у Сребреници квалификује као геноцид. Са аспекта бошњачке идеологије добро је да се десио. Идеолозима и креаторима те политике је, чини се и драго због тога. Ако би се геноцид у Сребреници извукао из те идеологије, сва друга аргументација о стварање Босне и Херцеговине по мјери бошњачког народа остаје на климавим ногама. Изграђени мит жртве у јавном мњењу Запада у доброј мјери би се довео у питање.

Политички Запад подржава политички циљ стварања босанске нације и отворено повлачи политичке потезе у том смјеру, најчешће преко високог представника и Уставног суда БиХ. Нису судске пресуда Хашког трибунала Свето писмо, већ инструмент реализације политика политичког Запада. Зар није суд инквизиције био “најправеднији” суд једног времена? Нема вјечних истина. И какве су то истине које призивају насилну заштиту? Чега се заговорници заштите таквих “истина” боје? Шта их је натјерало да припријете и прокуну све слободоумне који се усуде да заврте главом?

Све се зна. Све књиге су прочитане. Нико није наиван. Пристајање на октроисане истине је пристајање на сопствено робовање, а самим тим и на нестајање. Још су стари стоици истицали да се мудрост састоји од: разборитости, храбрости, праведности и одмјерености. Вјечна борба за слободу, истину и љубав је вјечне борба за Господа, јер је Он и слобода, и истина, и љубав. А ако имамо Њега за саборца, чега да се онда бојимо?

(Аутор је магистар политикологије и пензионисани бригадир ОС БиХ и пуковник ВРС)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.