Музеј утемељивача Српске

Али истина се сама по себи не подразумијева. Она је по својој природи инертна ако одговорност за њу преузму несавјесни, лијени, неодговорни и корумпирани. Они истину обично препуштају забораву и дозвољавају да нечија лажна гледишта почну да освајају животни простор који би требао припадати истини. Али ако одговорност за истину преузму истинољупци, родољупци, христољупци и крстоносци, онда она постаје живи огањ у њиховим рукама, јачи од свих оружја која су људи направили у свјетским војним индустријама. Ко искрено и срцем држи страст истине, на њега пада Свети дух и добија најбољу могућу заштиту - заштиту Господа Исуса Христоса.

 Исус му рече: “Ја сам пут и истина и живот. Нико не долази Оцу, осим по мени” (Јован, 4:6).

Републику Српску ће спасити љубав према њој и истина која је прионула за срце и нераскидиво ушла у душе њених људи.

А истина је да се српски народ западно од Дрине, вијековима уназад, бори за сопствену слободу. Истина је да су се многи хајдуци и устаници борили против турског зулума и да су неки од њих опјевани у епским народним пјесмама, али и да су многи завршавали своје животе на турском коцу, у највећим мукама које је људски ум тога времена био у стању да смисли. Истина је да су се херцеговачки Срби дигли на устанак против Турака у периоду од 1852. до 1862. године, којег је предводио Лука Вукаловић.

Датум

Истина је да су Срби 9. јула 1875. године подигли устанак у Херцеговини (Невесињска пушка), који се убрзо проширио и на читаву Босну и Херцеговину. (Ево сјајног датума за Дан независности БиХ, умјесто 1. марта). Устанци су значајно ослабили Османско царство и произвели тзв. Велику источну кризу, чиме су се створили услови да на Берлинском конгресу 1878. године Аустроугарска добије право да окупира двије турске области - Херцеговину и Босну. Истина је да се тада словенски муслимански живаљ није придружио устанку против азијатског окупатора, већ су заједно са турским окупатором учествовали у гушењу устанака. Православни и муслимани у Босни и у Херцеговини су у томе времену имали различите дефиниције слободе, ропства и окупације. Истина је да су у устанку Срби пролијевали своју крв за сопствену слободу, а Аустријанци су за своје интересе искористили тековину те борбе. Српска борба за сопствену слободу омогућила је Аустроугарској велико проширење на југоисток, чиме је један окупатор замијењен другим, у многим елементима перфиднијим и опаснијим. Аустрија, не само да није омогућила слободу српском народу већ га је углавном сматрала непријатељским, чију културу, језик, историју и традицију треба угушити и претопити у неку њима пожељнију - босанску. Борба за слободу од новог окупатора се морала наставити, али овога пута кроз борбу за своје име, свој идентитет, језик, писмо и културно дјеловање.

Након тираноубиства, 28. јуна 1914. године, масовно су се активирала вјешала за српске страдалнике од Требиња, преко Сарајева и Добоја до Бањалуке. И тада као и у вријеме устанака против Турака, муслиманско словенско становништво у БиХ је масовно стало на страну окупатора. Овога пута ваљда се подразумијевало да је и католичко становништво БиХ стало на страну окупатора. Четири бошњачке регименте у аустроугарској војсци су се врло предано бориле за К.у.К. армију (царска и краљевска). Ти пукови су били најодликованије јединице у аустријској војсци. Сугеришем читаоцима да прочитају књигу Варнера Шахингера (Њарнер Сцхацхингер) “Бошњаци долазе”.

Истина је да је српска војска ослободила од аустријске окупације не само Босну и Херцеговину већ и остале јужнословенске крајеве. Опет је пролијевана српска крв за своју слободу, али и за слободу других. Чинило се да је српски народ у Босни и Херцеговини коначно изборио вјековима ишчекивану сопствену слободу од туђинске власти.

У дјелу “Моји сапутници”, пишући о Петру Кочићу, Јован Дучић готово завјетно поручује: “Босна припада онима који су се за њу борили на турском коцу и аустријском конопцу”. Ипак, српски народ, без обзира на злочине који су према њему направљени, добродушно је прихватио своје комшије муслимане и католике да наставе слободно живјети на сопственим огњиштима и не помишљајући на било какву освету и не желећи за себе било каква већа права него што су били спремни да понуде њима. Али Срби у томе времену, нажалост, нису знали да очувају стечену слободу и наступила су по њих још страшнија времена - усташки погроми, братоубилаштво и незапамћена страдања која су им приредили њемачки и италијански окупатори.

Прва побуна

Истина је да су се Срби из Босне и Херцеговине, 1941. године, опет први побунили против њемачко-италијанске окупације и усташког терора, док су словенски муслимани опет масовно стали на страну окупатора. Готово све устаничке јединице, било да су партизанске или ЈВуО, биле су попуњене Србима. Само засједање ЗАВНОБиХ-а било је нелегално јер одборници нису били легитимно изабрани представници народа, већ само они који су пристали уз КПЈ. Али већина одборника су, опет, били Срби. Поготово није било легитимно што се тиче репрезентативности муслимана и Хрвата, јер је занемарљив број становништва које су представљали малобројни хрватски и муслимански делегати. У томе времену политичка бића и католика и муслимана углавном су била са усташким покретом, или са 13. оружаном горском СС дивизијом “Ханџар”. Ради коректности треба признати да се извјестан број муслимана налазио и у ЈВуО.

Истина је да су на крају Другог свјетског рата Срби, опет наивно, помислили да су повратили сопствену слободу. Али испоставило се да ће једна, у бити антихришћанска и сотонска идеологија, у вријеме мира настојати да разори вјековима његовано српско национално биће, да га развјери и расрби, а тиме и убије његову истину, његову правду и његову наду. Значи, да убије његову слободу.

Истина је да су почетком деведесетих година прошлог вијека, свјесни својих наивности у прошлости и поднесених жртава за слободу, Срби из Босне и Херцеговине одлучили да одговорност за сопствену слободу преузму, једном за свагда, у сопствене руке, те да организују државу у којој ће њени становници дијелити заједничке сузе и заједничке радости. Никла је Република Српска као тековина вјековне борбе српског народа за слободу од туђинске власти и од туђинских идеологија. Она је настала као историјска неминовност и потреба да се одговори вјековном настојању њених житеља. Огроман напор је уложен и огромне жртве су, опет, приложене на жртвеник да би се одбранило право да у Српској остане и законодавна, и извршна, и судска власт. И остала је. Али као и раније, борба за слободу се мора наставити и у миру. То је борба која захтијева много више мудрости, смислености и визионарства.

Мора се, и пред Богом и пред људима, и пред пријатељима, и пред оним који нам то нису, и пред странцима, и пред домаћим, непрекидно бдјети над истином која је најснажнији и најважнији угаони камен, и стуб, и ослонац опстанка Републике Српске. Свима мора да буде јасно да су темељи Републике Српске дубоко и чврсто закопани у прошлости и да је њена градња загарантована и у садашњости и у будућности кроз огромну љубав и жељу њених становника.

Због свега горе наведеног крајње је вријеме да се отпочне са активностима око изградње МУЗЕЈА УТЕМЕЉИВАЧА И ГРАДИТЕЉА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ као трајног чувара истине.

Међу музејским поставкама требало би да буде мјеста за све оне који су кроз сва времена својим животом, крвљу, дијелом тијела, прегалаштвом, пером и напором допринијели слободи српског народа западно од Дрине. Такође, међу музејским поставкама требало би да буде мјеста за све савремене градитеље Српске, с тим што би сви људи и дјела до 21. новембра 1995. године могли да се сматрају утемељивачима, а они послије градитељима. Одбор за израду приједлога би именовала Скупштина Републике Српске од часних, најумнијих, најпреданијих и општеприхваћених људи који су и сами доказани утемељивачи или градитељи Републике Српске. Пошто је прво потребно изабрати мјерило, а онда мјерити, најприје би се успоставили строги критеријуми за стицање услова за упис међу утемељиваче или градитеље. Критеријуме би усвојила Скупштина Републике Српске по којим би искључиво тај одбор радио. Одбор би припремао списак лица и дјела који су заслужили да буду дио музејске поставке, са научно утемељеним образложењима не узимајући у обзир политичке и идеолошке утицаје. Скупштина РС би по приједлогу одбора нпр. сваког 9. јануара изнова проглашавала нове утемељиваче и градитеље, који су заслужили своје мјесто у музеју. Музеј и његов садржај би били дјело људи, на основу сазнања до којих су њихове способности у стању да допру.

Али постоје бројни јунаци за које људи не знају, а Господ зна да су својим животима или напорима допринијели слободи свога народа. Они заслужују да се поред музеја подигне СПОМЕНИК НЕЗНАНОМ ЈУНАКУ, као што су то урадиле све озбиљне државе на свијету. Споменик незнаном јунаку је елеменат идентитета и државности једног народа. Он је одраз зрелог приступа једне државе према сопственој прошлости. Република Српска треба да интензивира показивање својих државотворних навика и способности дугорочног стратегијског размишљања и доношења одлука.

Овај текст је написан са јасном намјером да трзне и разбуди одговорне да пожуре док не буде касно. Горди и препотентни ће рећи да све знају и сами и да им нико не треба солити памет. Али гдје су били ових посљедњих 29 година од рата до данас, да покажу одговорност према утемељивачима и градитељима Српске, да отпочну да размишљају стратегијски и визионарски, па да у народу изграде неспорно српско становиште које би било општеприхваћено и не би зависило од става и стајалишта било ког појединца.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.