Малигни утицаји и повез преко Марфијевих очију

Ваљда зато што је цијела БиХ премрежена, не америчким и западним, већ руским и кинеским медијима, фондацијама, невладиним и хуманитарним организацијама, па је унапријед знао колико ће тај утицај за вријеме његовог мандата бити изражен и штетан.

Могуће да је та фокусираност на искључиво ова два тзв. малигна утицаја, амбасадору сузила видике и онемогућила да види неке друге појаве и утицаје који ниједном америчком амбасадору на свијету, осим Марфија, не би промакли.

Злокобна најава

На насловници утицајног сарајевског портала појавила се 12. новембра пријетећа порука новоименованог амбасадора Ирана Абузара Ебрахимија Торкамана који је током интервјуа ставио да знања да ће његова земља, ако се појави проблем за БиХ, похитати у помоћ као што је урадила и прије 30 година.

Међу цитатима иранских пјесника, куртоазним дипломатским порукама о пријатељству и узајамном поштовању, те неколико отровних стрелица упућених ка Израелу, нашла се и ова злокобна најава, што би рекао Бакир Изетбеговић, за не дај Боже:

„Надам се да више никада народу БиХ неће требати ничија помоћ. Али ако се под било каквим околностима појави проблем за државу БиХ, Иран је исти онај Иран од прије тридесет година који је похитао у помоћ. Неће оклијевати.”

Није искључено да амбасадор Торкаман није стигао да прочита Устав својих домаћина у којем пише да БиХ има не један, већ три конститутивна народа од којих два, најблаже речено, не памте по добру наводне помагаче које је Иран на ове просторе слао прије 30 година.

А и како би када су на својој кожи осјетили свирепост иранских и разних других џихад ратника који су БиХ бранили од Срба и Хрвата који су овдје живјели генерацијама и вијековима.

Иза њихове свете борбе остајао је прах и пепео, порушена српска и хрватска огњишта и обезглављена тијела немуслимана које су имали ту несрећу да им живи падну у руке.

Да ствар буде апсурднија, само неколико редова изнад ове не превише камуфлиране пријетње, ирански дипломата убјеђује јавност да његова земља „никада није тражила утицај у БиХ, јер поштује њен суверенитет”.

Поштовање суверенитета би у конкретном случају подразумијевало да амбасадор, за почетак, не нуди помоћ коју му нико није ни тражио, а која код половине житеља БиХ буди изразито негативне асоцијације.

На пријетећу изјаву амбасадора Ирана реаговано је из Републике Српске, док се у Сарајеву нико није потресао. Бошњачки званичници, разумљиво, јер су овакве поруке музика за њихове уши, па није било потребе да било шта додају или одузимају. А ни да претјерано аплаудирају, јер је неке аплаузе боље задржати за себе.

И колико год било јасно због чега ћуте бошњачки прваци, толико је необично што су овакве поруке прошле испод радара западних амбасада. Посебно америчке која се иначе не устручава да изнесе свој став, посебно онда када их за мишљење нико и не пита.

Да ли је ћутање у овом случају имплицитно признање да је ирански утицај из америчке визуре малиган у Сирији, Ираку, Либану и сваком другом кутку Блиског истока и планете, осим у БиХ?

Да ли су Вашингтон и Техеран, у којем су поклици “смрт Америци” чешћи него добар дан, једино у БиХ нашли заједнички језик, макар и прећутно?

Јавна је тајна да та интересна коегзистенција датира још од ратних година, када су Американци подигли рампу и затворили очи, правећи се да не виде долазак иранских бораца, инструктора и наоружања у БиХ. Зато о томе и данас ћуте, јер ако би признали да у БиХ постоји снажан ирански фактор онда би морали да признају и ко је кумовао његовом рађању, а то би већ била сувише непријатна исповјест. За обје стране.

Чак су се и послијератни амерички покушаји сузбијања преамбициозних Иранаца у БиХ одвијали у строго контролисаним условима, са циљем да јавност о емотивном троуглу бошњачког руководства, Ујка Сема и Исламске Републике никада не сазна више него што треба.

Не жмири америчка амбасада само на ирански утицај у БиХ, већ и на неке друге политичке и друштвене феномене, попут исламског радикализма, терористичких ћелија у БиХ на које упозоравају обавјештајне службе европских земаља и нарастајућег антисемитизма у бошњачком дијелу ФБиХ.

Тишина

Тишином је пропраћено и то што је Шериф Патковић, командант злогласне 7. муслиманске бригаде тзв. Армије БиХ у чијем саставу су били и страни џихадисти, јавно понудио своје услуге терористичком Хамасу у борби против Израела.

Ћути Марфи и на антисемитистичке пароле и покличе у Сарајеву, Зеници и Мостару, на транспаренте на којима је Давидова звијезда у рангу са кукастим крстом, као и на оне на којем је јеврејски симбол приказан у канти за смеће, уз кратку и језиву поруку “очистите свијет”.

Упадљиво је то што се под тепих гурају све стварне девијације и реалне пријетње, док се борба води против оних замишљених и унапријед пројектованих.

Баш како је то најавио амбасадор Марфи на саслушању пред Одбором за спољне послове америчког Сената.

Зато Марфи, као уосталом ни његови претходници, не води бригу о стварној БиХ, већ о измаштаној и за Американце пожељној илузији те земље која ни по коју цијену не смије бити нарушена реалношћу.

У тој имагинарној БиХ нема антисемитизма, исламског радикализма, нити терористичких ћелија, јер је она узорно америчко чедо, а не пропали пројекат, нити колијевка модерног џихадизма, како је 2015. говорио британски Би - би - си.

Једини разлог због којег у БиХ још увијек нису потекли мед и млијеко је један човјек који је уствари експонент малигног утицаја.

Јер опште је познато да америчких руку дјело никада не може имати системску грешку, већ само привремени квар, који онда, сасвим логично, захтијева интервенцију јединог овлаштеног сервисера...

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.