Књига о Стеви

Скоро да бисмо могло рећи да је то поп-музичка верзија пјесме Халида Бешлића “Само за тебе, Београђанко мала”. Ради се о пјесмама о изворно срећним љубавима између Сарајлије и Београђанке, које на крају ипак бивају осуђене на пропаст због етничко-културолошких разлога. Када у пјесми “Плавог оркестра” Београђанка раскида са Сарајлијом кога је из милоште звала “паша”, каже му да је “то крај”, јер она “има свога Стевана”. Једно слово овдје од Саше Лошића чини пјесника. Да она “има свога Стефана”, не би нам било јасно како је уопште била заљубљена у “пашу”. Стефан је квазиелитистичко, византијско име, а Стеван изворно народско српско. Паша и Стеван су од два брата дјеца, а Стефан би био неки елитиста који студира у Америци.

Бродска књижевност

Размишљам о овоме због једне коинциденције. Три дана уочи проглашења овогодишњег добитника НИН-ове награде био сам у Новом Саду, у Галерији “Прометеј”, поводом програма о годишњици смрти Душка Трифуновића. Власник “Прометеја” Зоран Колунџија био је вишедеценијски Душков пријатељ и неко уз чију пресудну помоћ је Трифуновић успио да се послије одласка из Сарајева скраси у Новом Саду. Колунџија је господин човјек, који ће госту поклонити нешто за шта мисли да ће госту нешто значити па је тако мени те вечери дао књигу коју је “Прометеј” објавио прије четири године: “Ратни дневник (август 1915 - август 1916)” Стеве Ј. Стефановића. Аутор књиге је рођен у Власеници. Дан и по након што сам почео да читам Стевин дневник, један други Стево, такође “прекодринац”, добио је НИН-ову награду за најбољи роман на српском језику. Коинциденција ту не завршава. Стево Грабовац је из Брода, као и Душко Трифуновић. Тамошњи локалпатриоти су, с правом поносни, устврдили како “Брод одсад има НИН-ову награду”. Има је, међутим, већ дуже од три и по деценије, откад је исту награду, у широј свејугословенској конкуренцији, “покупио” Воја Чолановић. Значи, има двије, што немају ни разни много већи градови. Кад се мјесто на ријеци зове Брод, а има их толико, од дринског Старог Брода до унског Мартин Брода, пучка етимологија призива лађу. То је, међутим, погрешно. Брод је газ, мјесто гдје ријека може да се пређе, као у пјесми Ђорђа Балашевића (“Знам тајни газ, моје лане.../ Мост се пружи где ја станем.../ Све да вуку ме коњи врани.../ Нема мени једне стране док си ти на другој страни...).

Псовка о веслу

Кад исти народ живи с двије стране (природне) границе, у матици је могуће замислити двојак став. У контексту протеклих локалних избора, односно инсинуација да су држављани Србије са сталним боравком у Републици Српској заправо криминално и илегално “прекројили” изборну вољу локалне популације која на том локалу реално живи, у фокусу су биле негативне емоције. Није се први пут десило тако нешто. Позната је прича о псовању весла које је “довеслало” њега или њу. Ипак, оно што је, чини се, “стабилније”, то је својеврсна мистификација Србије као такве од стране Срба који у тој Србији не живе. Некада се та мистификација освијести, а некад и не. У том смислу ми је био занимљив ратни дневник Стеве Ј. Стефановића, добровољца у српској војсци, а прије рата новинара сарајевске “Српске ријечи” (скупа са, између осталих, Вељком Петровићем и Јефтом Дедијером) те, примјера ради, сљедећи дио датиран у прву половину септембра 1915: “Пред подне избисмо на пространу висораван Рожанство са широким видиком. Ту су велике и лепе испаше. У полудесно од правца пута види се чувени Златибор, који је толико пута описиван и спомињан у књизи српској. Жао ми је што не идемо преко њега, иако је скоро у истом правцу. Чујем да је рђавији пут од овога главног. Ти путеви по срезовима су уопште слаба страна управе у Србији. Рђавијих путева још нигде не видех. Шта ћемо, борили се људи деценијама за општинску самоуправу, слободу штампе, збора и договора, па за ове друге послове нису нашли времена. Ко зна да ли би више користи било од ваљаних друмова, него од тога што 'Мали журнал', некажњено, може назвати свакога ко му смета шпијуном или лопужом”.

Саможртвовање

Цитирани текст стар је, дакле, скоро пуних једанаест деценија. Историјски тренутак је врло карактеристичан. С друге стране, међутим, има у тону и садржају одломка нечег скоро универзалног. Жанр слијепе, скоро несретне, љубави према земљи надомак завичаја, остао је скоро потпуно исти, као и повремена спознаја да у тој земљи није нужно све савршено. Ипак, и та критика се саопштава с неким чудним опрезом и зазором. А Стево Ј. Стефановић о путевима у Србији 1915. мисли у ствари врло слично ономе што ће о путевима у Босни, ретроспективно, писати Иво Андрић четврт вијека касније. Увијек је индикативно кад у одређеним историјским моментима, скраћена верзија имена која заправо функционише као надимак у неким случајевима постане “пуно крштено име”. Говорили смо већ о дистинкцији између варијанти Стефан и Стеван, али варијанта Стево ту је још народскија па на квадрат. И та варијанта добро пристаје добровољачком ветерану српске војске из Власенице који је прошао албанску голготу. Када говоримо о “култури памћења” Првог свјетског рата, често се потенцира кратки роман Данка Поповића “Књига о Милутину”. У њему се уздиже жртва србијанског сељака који је заправо својим јунаштвом донио слободу свима од Љубљане до Новог Пазара. Унутар Србије у посљедњих четрдесетак година, откад је “Књига о Милутину” први пут објављена, тај сентимент не само да има право грађанства, него је често и доминантан. У разним својим инкарнацијама има му мјеста и у мирнодопској свакодневници. Ратни дневник Стеве Ј. Стефановића у многим својим аспектима испоставља се као својеврсна антикњига “Књизи о Милутину”, да не кажем баш “Књига о Стеви”. Она артикулише једно (само)жртвовање које није било нужно, (само)жртвовање за изабрану домовину. Тај избор многима може бити чудан, нелогичан, неприродан и контраинтуитиван, али то не значи да не постоји и да чак у некој популацији није распрострањен и скоро свеприсутан. Ратни дневник Стеве Ј. Стефановића само је једна од илустрација да то није феномен новијег датума и да постоји већ деценијама, да баш не кажемо вијековима.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.