ИДЕ ГАС Умјетничка бесмртност кројачевог сина

Вјероватно најпознатије позориште из Тексаса, чувени ТРТ, односно Тексашки репертоарски театар из Хјустона, за почетак је припремио праву посластицу: поставку једног неспорног класика, драме “Издаја” Харолда Пинтера у режији ветерана Еда Мата, а у којој ће главне роле одиграти Тревис и Катарина Амонс те Стивен Фенли. Ова драма је премијерно одиграна у Лондону у прољеће 1978, а играна је у још најмање десетак земаља. Америчка премијера збила се на Бродвеју 1980, а занимљиво је да је исте године “Издаја” премијерно одиграна и у тадашњој Југославији, тачније у Београду, у “Атељеу 212”, у режији Виде Огњеновић, са Ђорђем Јелисићем и Јелисаветом Сабљић у главним улогама.

Писање и активизам

Један од три-четири кључна драмска писца енглеског језика у двадесетом вијеку, Харолд Пинтер (1930 - 2008) родио се десетог октобра у радничком предграђу Хекни у близини лондонског Ист Енда. Отац му је био кројач, иначе Јеврејин. Почетком Другог свјетског рата дјечак Харолд је евакуисан из Лондона. На крају рата се враћа. Током школовања много чита, а на њега су нарочито утицали Кафка и Хемингвеј. Почео је студирати на лондонској Краљевској академији сценских умјетности, но након двије године је напустио факултет, а 1949. године ухапшен је због одбијања да иде у војску. Касније ће признати да је на суђење понио четкицу за зубе јер је очекивао да ће робијати, но судија му је, чини се, био склон те га је казнио новчано. Као двадесетогодишњак, Пинтер почиње писати поезију, затим неколико година ради као глумац, а свој први драмски текст под називом “Соба” написаће 1957. године. Писао га је само четири дана. Годину дана касније написаће једно од својих најважнијих дјела, драму “Рођенданска забава”. Критичари су је сасјекли, али драма је касније стекла велику славу. Своје мишљење о критици Пинтер ће сажети у реченицу: “Критичари су непотребни јер публици не треба говорити шта да мисли”. Драма “Рођенданска забава” иначе је добар примјер кафкијанске поетике Пинтерове; у средишту радње, наиме, јест обичан човјек којем из непознатих разлога пријете потпуни незнанци. Он покушава бјежати, али не успијева. Након “Рођенданске забаве” Пинтера ће највише прославити драме “Пазикућа”, “Долазак кући” те управо помињана “Издаја”. Већина Пинтерових драма дешава се у једној соби, а критичари као класичне пинтеровске теме препознају безимено зло, еротске маштарије, опсесију и љубомору, породичну мржњу и умну поремећеност. Још од Аљендеовог смакнућа почетком седамдесетих година Пинтер се истиче и активностима у борби за заштиту људских права. Имена награда које је за свој рад добио сажимају историју западне драмске књижевности: “Шекспир” (Хамбург), “Молијер” (Париз), “Пирандело” (Палермо).

Нобел

Послије свих тих награда, послије петнаестак почасних доктората, нико није био изненађен кад је Харолд Пинтер добио награду за књижевност. Пинтер је у том тренутку једноставно велики писац, живући класик и то је нешто што је било општепризнато и што се нико није усуђивао доводити у питање. Харолд Пинтер је уза све остало био и човјек свог времена, писац који је свој печат оставио и на читалачку и театарску публику као и на академску заједницу те Холивуд. Попут Сема Шепарда, Тома Стопарда или Дејвида Мамета, он је написао неке сценарије који спадају у свјетску класику. Овдје се вриједи присјетити оне највјерније филмске верзије Кафкиног “Процеса” у којем Јосефа К. тумачи твинпиксовски Кајл Меклахлан те “Женске француског поручника”, екранизоване адаптације чувеног романа Џона Барта. Пинтер се такође исказао и као позоришни режисер, а нарочито је била запажена његова поставка јединог драмског текста Џејмса Џојса, “Изгнаника”. Ваља напоменути да је Пинтер имао и занимљиву глумачку каријеру. Статус класика још за живота његовог су му осигурали и “Harold Pinter Society” што се бави изучавањем његовог дјела те часопис посвећен искључиво њему и његовом књижевном раду “The Pinter Review”.

Политика

Осим умјетношћу, Пинтер се страсно бавио и политичким питањима. Кад је НАТО бомбардовао СР Југославију, Пинтеров је глас био међу онима који су се томе најгласније успротивили. Америчку политику спрам Срба он је описао ријечима: “Пољуби ме у дупе или ћу те натјерати да се увучеш у њега”. Након изручења Милошевића у Хаг, тврдио је да су и хапшење и изручење били незаконити. Тврдио је такође како је свјестан чињенице да је Милошевић “дивљи и немилосрдан”, но да је према његовом мишљењу неправедно прозван “балканским касапином” и да тај надимак боље пристаје Војиславу Шешељу. Додао је још да, ако се суди Милошевићу, треба судити и Клинтону за “бацање милиона касетних бомби које черече дјецу”. НАТО бомбардовање зграде Радио-телевизије Србије назвао је масовним убиством и рекао да се због тог чина стиди што је Британац. У једном интервјуу питали су га зар није контрадикторно да се он залагао за суђење Пиночеу, а противи се суђењу Милошевићу, а Пинтер је одговорио како је он био за то да Пиночеу суди надлежан шпански или чилеански суд, а како је његова највећа замјерка суђењу Милошевићу то што мисли да Хашки суд није надлежан и да суђење неће бити поштено. Рекао је такође да не сматра Милошевића невиним, но ако се њему већ судило, да је требало судити и Клинтону и Блеру за бомбардовање Југославије као и Путину за оно што се догодило у Чеченији те такође турским и индонежанским званичницима за злочине у њиховим земљама.

Против баналности

Говорено је већ како је Пинтерова биографија биографија човјека којем у моралним питањима треба вјеровати. То је био човјек који је у дјетињству преживио бомбардовања и који је на својој кожи знао шта значи сирена ваздушне опасности; то је био човјек који је припадао народу над којим је извршен највећи злочин у историји човјечанства; то је човјек који је због свог пацифизма био спреман робијати; то је био човјек који се деценијама јавно борио за људска права; то је био храбар човјек који се никад није устезао борити се за своја увјерења; то је био човјек који је у својој каријери постигао све што се постићи може и кога није било смислено оптуживати да заступа некакве бизарне ставове не би ли привукао публицитет. Пинтеру додатни публицитет није требао, он га је свакако имао и превише. Отуд у његовим политичким ставовима у односу на распад Југославије ваља ишчитати његов трајни отпор баналним црно-бијелим симплификацијама. У парафрази Де Ружмона, све би било много једноставније кад бисмо рекли да је Милошевић - ђаво те да је он за све крив. Био би то, међутим, ријечима швајцарског филозофа, прилично биједан ђаво. Као и Де Ружмон, Пинтер је знао да су ствари врло врло ријетко банално црно-бијеле.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.