ИДЕ ГАС Свето, Свето, би л' мало прошето?

Oн је, наиме, једанпут рекао како му “није важно оно што је само њему важно”. Хтио је рећи, тако сам то ја тумачио самом себи, да писац има привилегију да говори у јавности те да стога свој глас не смије да “приватизује”. Банално речено, ако писац има комшију који га узнемирава гласном музиком, треба то пријавити комуналној полицији, а не писати текст о томе. Ако, међутим, тај исти комшија терорише цијелу зграду, онда и текст има смисла.

Откако је из “Данаса” прешао у “Курир”, олињали књижевник и перспективна те надобудна телевизијска водитељка (еволуције овог типа су обично обрнуте) Светислав Басара свако мало има потребу да ме “прозива” у својој (свако)дневној колумни. Интересантно, све те “прозивке” имају исти мотив и повод и све се тичу мојих ставова на “црногорске теме”, односно мојих критика Мила Ђукановића, његовог режима и политичког дјеловања те нарочито његових интелектуалних “група за подршку” у којима партиципира и сам Басара. Макар се трудим да Басару не помињем поименично, јер ми је јасно да сваки јавни контакт с њима подсјећа на оно што се у народу зове “нагазити на сугреб”, он се почео толико често бавити мноме да се испоставља да је мој опрез био узалудан.

Басара, познато је, воли да вријеђа и ту је лишен сваког доброг укуса. Вријеђа људе на националној основи, на вјерској, вријеђа их тако што ниподаштава све што раде, изругује се физичком изгледу, модним детаљима, свему и свачему. Поставио се као силеџија из школског дворишта који пљује на све, а њему нико не смије ништа. Морам да признам, иако су ме пријатељи неколико пута наговарали да му одговорим јер ми се намјестио на волеј, то сам увијек избјегавао. Рачунао сам, матор је човјек, такође, из силне аутобиографске преписке је јасно да је и вишеструко болестан, исто тако, без превише крзмања признаје да је циник врло климавог морала, али што је најважније: зашто ја своје читаоце да оптерећујем тим несрећним и лицемјерним људским бићем?

Продукција гадости

У једном тренутку, међутим, схватио сам да се у овом случају моја пристојност полако претвара у мазохизам. Такође, помислио сам и на Басарине читаоце; можда је и њима драже да се он бави другим неким стварима, него са мном. Написаћу, дакле, одлучим, један текст о Басари, с радном поруком која парафразира Душка Радовића и Нелета Карајлића, поруком која, дакле, гласи: Свето, Свето, би л' мало прошето?

Свето, Свето, ти за себе мислиш да си зајебан па ти ево изазова. Отворио сам фајл који се зове “Прилози за биографију Светислава Басаре”. За сваки наредни текст у којем ме споменеш написаћу једно поглавље на трагу остатка ове колумне, поглавље које ће на конкретним примјерима илустровати твоје вишедеценијско тровање јавности, лицемјерје, продукцију говора мржње и осталих гадости. Већ сам писао о твом више пута поновљеном пропагирању тезе да су “Муслимани на Маркалама сами себе гранатирали”, а овдје ћу кратко да се позабавим с неколико детаља из твоје књиге “Дрво историје” штампане 1995. године у Ужицу. У исто вријеме, дакле, док се на мање од стотину километара удаљености, генерал Младић свети Турцима призивајући буну против дахија, ти пишеш овако: “Дух и без нашег знања управља свим стварима. Довољно је саградити џамију, на пример, и кроз неко време предео око ње постаје азијски”.

Читајући ово имам исто оно осјећање које имам кад поредим оно што су, рецимо, Биљана Србљановић или Никола Самарџић писали прије тридесет година и што пишу сада. Нису се они промијенили, као што се ниси промијенио ни ти. И тада и сада мрзите “Азију”, само што су вам метафора “Азије” ономад били “Муслимани”, а сада су “Срби”.

Тако су на трагу твоје визије “дрвета историје”, српски бојовници по Босни и Херцеговини рушили џамије и тиме наново васпостављали европске умјесто азијских предјела. У овом контексту постаје понешто јаснија и твоја опсесија Амфилохијем Радовићем, а на трагу онога о чему свједочи најпозванији очевидац догађаја из 2004, кад је мало недостајало да се и град Београд по твојој визији потпуно европеизира, о чему, дакле, свједочи Мустафа Јусуфспахић: “Када су хулигани палили нашу џамију и када је фалило паметних и мудрих глава, тада је поштовани и храбри митрополит црногорско-приморски Амфилохије Радовић стао испред разуздане масе бранећи добро од зла у свима нама”.

Ниси ти, Свето, случајно, један од најевропскијих Срба, ти знаш да нема Европе док се из срца Београда не избрише оно што читав предио од Калемегдана до Клуба књижевника чини азијским. Није успјело 2004, али очигледно расте популарност политичких и друштвених покрета које предводе твоји (бивши) пријатељи и обожаваоци твоје (младалачке) лектире па будућност вјероватно носи носе шансе за успјех.

“Свето говече”

Нешто касније, у истој књизи, пишеш и овако: “Муслимански део словенског живља изгубио је и национални идентитет, и истовремено, био подвргнут секуларизацији, па му је ЦК уделио фантомску националност”.

Често си у Сарајеву, Свето, па се договори са својим пријатељем Емиром Хаџихафизбеговићем, једним од водећих јуришника Бакира Изетбеговића, да ли су Бошњаци “фантомски народ”. Можете и неку конференцију на ту тему да направите. Платиће Влахо Богишић.

Тек сам на трећини “Дрвета историје”, а морам ово да приводим крају. Поред “Дрвета” имам још десетак твојих књига исподвлачених. Па ожежи у “Куриру”, бујрум, ти си са границе, ти знаш шта то значи. Или се распитај мало. Можда сам све то што ми приписујеш, али сам и начитан, имам солидну меморију, злопамтило сам, упоран и осветољубив. Ожежи, па ће бити добро и теби и мени. Теби за текстић, какав год био, капне хонорар, а мени књига расте. Пун ми те је хард диск, свакако. Немам, рекох већ, мотива да се бавим тобом у новинама, а као књижевни лик си ми досадан. Ипак, уз јаку личну мотивацију можда допринесем да се смањи очигледна празнина у биографској секцији српске књижевности.

Драги читаоци, извињавам се ако сам мало превише отишао у приватност. Шта ћу, и ја сам човјек, крвав испод коже, морам понекад да се угледам на старије колеге. Уосталом, пошто ја за “Глас Српске” свакако пишем једном у четрнаест дана, а Басара за “Курир” сваки дан, нема никаквог смисла да вам га овдје икад више помињем. Што се других евентуалних публикација тиче, како би рекли маркетиншки магови, распитајте се у свим бољим књижарама. Књига ће се на српском тржишту звати “Света крава”, док ће евентуално хрватско или босанско издање носити наслов “Свето говече”.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.