ИДЕ ГАС Херој улице

Она се налази у улици Скендера Куленовића на броју 93. На самом почетку идуће године биће тачно четири и по деценије од смрти овог великог писца. Ове године се пак навршава четрдесет и пет година од првог издања његовог јединог романа. У опусу Скендера Куленовића сонет “Понорница” претходи истоименом роману. У сонету “Понорница” Куленовић вели: “А гротло ми отјешња: хрупим - на бијелцу водоскока, / а корито ме узме у обале, штаке богаља./ Па у пјени ми свијет исперу клоака и праља,/ и сви ме помало отпију, до мрава-крволока.” Тако ваљда и јесте настао роман “Понорница”: пјеснику је гротло отјешњало и нахрупила је проза.

Младалачке примуле

Сочни и опојни језик Куленовићеве поезије краси и његову прозу, али након формалне строгости сонета проза ће ипак додати том језику својеврсну распојасаност. Оно што је Бродски казао за Марину Цветајеву вриједи и у случају Скендера Куленовића - проза му је настављање поезије, али другим средствима. Јер макар је Куленовић један од најуниверзалнијих српских писаца који је писао (и то добро) и поезију и фикцијску прозу и драму и есеј и путопис, он је ипак изнад свега пјесник. У поезији је срж и душа његовог опуса. Скендер Куленовић родио се другог септембра 1910. године у Босанском Петровцу. Гимназију је завршио у Травнику, родном граду своје мајке, гдје се доселио као десетогодишњак. Још као гимназијалац објавио је циклус сонета “Оцвале примуле”. Има код Кјеркегора један кратки запис у којем се он присјећа неког свог гимназијског рада и у њему препознаје своје касније преокупације; запис почиње сљедећом сентенцом: “Доста је чудно да се човјек кроз цио живот у свим узрастима у основи бави увијек истим стварима”. Интересантно је да је ова кјеркегоровска ситуација примјењива у потпуности и на Куленовићев случај: форма у којој се окушао као гимназијалац остаће му цијелог живота опсесија и биће форма у којој ће досећи властите умјетничке врхунце. Не треба, међутим, мислити да је Кјеркегор као мислилац имао неког утицаја на Скендера Куленовића. Ако на нашим просторима постоји писац формиран под утицајем овог данског филозофа - то је Иво Андрић. Што се пак Куленовића тиче, његова је филозофска и животна симболичка икона био Барух Спиноза, човјек којем је посветио циклус од пет сонета који су - барем према аутору овог текста - нешто најбоље што је Куленовић икада написао. Вриједјело би написати посебан текст у којем би се успоредила два Борхесова сонета о Спинози и Куленовићев циклус Барух-Бенедиктус де Спиноза брусач.

Партизан

Студирање ће Скендера Куленовића упутити у Загреб, гдје је уписао правни факултет 1930. године. У то се доба већ рађа симпатија за Комунистичку партију Југославије, а 1933. Куленовић постаје члан СКОЈ-а, а двије године касније и КПЈ. Скендер Куленовић ће се придружити партизанима већ на почетку Другог свјетског рата. Његов ратни пут везан је углавном за Босанску Крајину (Први партизански одред Босанске Крајине), а учествовао је и у раду АВНОЈ-а и ЗАВНОБиХ-а. И за вријеме рата Куленовић пише поезију (“Писма Јове Станивука”, “Стојанка мајка Кнежопољка”, “Шева”), а након рата све чешће и прозу те драме. Прве мирнодопске дане проводи у Сарајеву као директор драме Народног позоришта те уредник неколико часописа. Након неколико година прелази у Београд, гдје је прво напредовао у хијерархији (од 1950. до 1953. ради као секретар Народне скупштине ФНРЈ), а затим ће осјетити и укус немилости. Наиме, након што је забрањена “Нова мисао” (часопис који је Скендер Куленовић уређивао) он ће за казну бити деградиран на позицију коректора у “Борби”. Од 1955. почиње радити у Мостару као драматург Народног позоришта, а 1968. године Куленовић ће у Новом Саду објавити “Сонете”. Три године касније у Сарајеву ће изаћи “Изабрана дјела” Скендера Куленовића у пет свезака. Године 1977. Куленовић је у “Нолиту” објавио роман “Понорница”, а већ двадесет и петог јануара 1978. умро је изненада у Београду, гдје је и сахрањен.

Људска судбина

Роман “Понорница” представља заправо присјећање главног јунака Мухамеда на догађаје који су се одиграли у његовом завичају четрдесетак година раније. На начин прустовски једно давно кратко писмо враћа Мухамеда у вријеме кад је као студент Ал-Азхара стигао кући на љетни распуст. Кроз изнимно узбудљиву и динамичну фабулу прелама се с једне стране анализа друштвених и породичних односа за вријеме аустроугарског периода у Босни и Херцеговини кад - да парафразирамо Хакслија - један свијет још није био умро, а други још није имао снаге да се роди; с друге пак стране роман исприповиједан из Мухамедове визуре постаје и прича о њему самом, његовом животу и његовим везама с људима, о једној конкретној људској - цондитион хумаине.

Могуће је у лику Мухамедовом читати и својеврстан симболички аутопортрет Куленовићев, али је у симболичком смислу најјачи ипак мотив понорнице, мотив који је заправо у исто вријеме централни мотив романа и централни мотив цјелокупног Куленовићевог опуса. Занимљиво је у том контексту споменути да је још осам година прије него је роман “Понорница” и објављен, Стеван Раичковић свом есеју о Куленовићу дао назив “Песничка понорница Скендера Куленовића”. Поред сјајне фабуле те једноставне и ефектне форме “Понорница” понајвише плијени језиком. То је онај Куленовићев језик који су као прворазредну вриједност препознали, међу осталим, и Радомир Константиновић те Данило Киш. У есеју “Апсолутни Крајишник Скендер Куленовић” аутор фамозне “Философије паланке” с нескривеним ће дивљењем говорити о “изузетном језичком чулу” Скендера Куленовића те додати: “Његово знање језика јесте знање на граници бића и не-бића, на којој као да се, под претњом уништења, између 'ствари', егзистенције и речи губи разлика, тако да, на махове, ту бити значи говорити (…)”. Данило Киш пак свој кратки и апсолутно антологијски есеј почиње дијагнозом: “Скендер Куленовић је био рудар језика (…) залазио је он у најдубље слојеве нашег богатог језика (…). Једнако у својим песмама као и у својим прозама, Скендер је бирао увек најтврђу реч, увек из најдубљих језичких слојева, увек из најтамнијих својих лексичких зона, јер је за њега најтачнија била она реч која је најдуже мировала у руди предања, она која је најмање истрошена, она која је најљуће звекнула на његовом језичном наковњу”.

Препознаће Данило Киш у Куленовићу и тешки источњачки пригушени сензуализам, као и оно кључно осјећање да једино што попут стећка може надживјети све наше илузије јест тешка ријеч матерњег језика.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.