Године чекања

А наш велики нобеловац и сам каже - “заробити човјека чекањем, то је најсигурнији начин владања њиме, то значи учинити га непокретним и безопасним.” Чекање је духовна и ментална кастрација, пасивни положај у којем зависиш од другога и у којем твоја воља постаје секундарна, гаси се и сљедствено томе помаже ширење колективне апатије.

И у доброј мјери ми то и јесмо постали - непокретно и безопасно друштво, друштво у којем су подјеле толико дубоке да је питање да ли је уопште могуће направити било какав помак напријед и ако да - по коју цијену. Ако на ове године чекања додамо и све оно што смо могли видјети у претходне двије, па и четири године, током короне и сада током кризе у Украјини, заиста је питање колико грађани уопште имају воље да се баве Европском унијом и да ли од ње имају икаква очекивања, јер је евроскептицизам на високом нивоу.

Нагли скок

Међутим, вриједи споменути неколико ствари како би се ситуација сагледала из једног ширег угла. Прије свега, и сама Фон дер Лајенова је казала како је “у ових годину дана направљено више помака ка ЕУ него у претходних 10” и поред тога што то донекле јесте тачно, али требало би видјети шта је разлог наглом скоку у процесу интеграција са ЕУ. Постоје два кључна разлога, први је одлазак СДА из система власти ФБиХ и заједничких институција, а други је политички тренутак у којем ЕУ има потребу да “поклопи” западни Балкан и уведе га још дубље у своју зону интереса, а то опет има корелацију са развојем догађаја у Украјини, гдје се очигледно назире пораз западне политике и дугорочан и мукотрпан процес изласка из тог сукоба, са тешким посљедицама.

Наиме, да се вратимо на први дио проблема, СДА је константно опструисала сваки напредак у процесу усаглашавања законодавног оквира БиХ са ЕУ и користила је то као повод да се развласте ентитети, а ојачају заједничке институције БиХ. Претпоставка да ће гомилањем институција и надлежности на нивоу БиХ бити више државе је глупа и бесмислена, али свакако добар мамац за унутрашње политичко тржиште међу бошњачким гласачима. То је наравно било неприхватљиво прије свега Републици Српској, а наравно и Хрватима чија би моћ заштите националних интереса у тим процесима значајно требало да се редукује. Због тога смо имали неколико криза, од апелације за Дан Републике па до условљавања формирања власти АНП-ом и томе слично.

У једном моменту, СДА је постала нефункционалан егзекутор воље западних партнера, будући да су правили више проблема него што су доносили користи и дошло је вријеме да буду замијењени кооперативнијим и функционалнијим снагама. Под менторством одређених амбасада окупили су широку коалицију прозападних странака из бошњачког политичког корпуса и направили фронт против СДА. Ово наравно говорим као неко ко долази из Бањалуке и да би боље разумјели и нашу позицију у цијелом процесу. Од смјене СДА ствари, са мањим или већим осцилацијама, иду напријед у смислу приближавања ЕУ. Свакако, вриједи рећи да су појединци из нове гарнитуре бошњачких странака наставили истим стазама као СДА када је у питању јавна реторика, али срећом немају довољно капацитета да ту јавну реторику претворе у конкретне политичке блокаде или кризе. Ту наравно мислим на Дениса Бећировића који је изненада открио површнију, али ништа мање радикалну верзију Алије Изетбеговића у себи и на Бењамину Карић, чија је политичка каријера један карикатуралан спој радикалног национализма и неограђанизма, аутентични сарајевски политички производ, који не може преживјети елементарну логичку провјеру будући да је контрадикторан сам себи.

Напредак

Међутим, да се не заваравамо много и да рационализујемо наша очекивања од почетка преговора са ЕУ, вриједи истаћи и неколико чињеница: Албанија, Црна Гора и Сјеверна Македонија јесу земље које су све чланице НАТО-а и имају власт која је у потпуности наслоњена на западне политике, чак и тамо гдје се то од њих не тражи и већ двије године немају скоро никакав напредак када је у питању приступ ЕУ. То су земље које имају много једноставније политичке системе, много мање сложених механизама које би требало ускладити и немају комплексну политичку и друштвену ситуацију као што је то случај у БиХ и, опет, напретка нема.

Међутим, постоји један фактор који би требало узети у обзир и који може одиграти улогу у убрзавању процеса приближавања ЕУ - а то је спољна криза и страх од развоја догађаја у Украјини. Због тога је могуће очекивати да ће администрација у Бриселу имати нешто блажи и флексибилнији приступ у наредним годинама и убрзати одређене процесе на западном Балкану, као што је преко ноћи у своје окриље примила Бугарску и Румунију.

За нас је веома битно пратити понашање Србије у цијелом процесу са једне стране и усаглашавати наше политике са Београдом, а са друге стране - још важније - са великом пажњом пратити сваки корак и старати се да надлежности Републике Српске остану неокрзнуте у својој суштини, иако сваки преговори подразумијевају одређене компромисе. Такође, мислим да можемо осигурати да ти компромиси могу бити такви да неће нарушити стабилност и снагу наших институција и положај Срба у БиХ. То што више нема СДА у власти не значи да нема политика које су они заступали. Дакле, ако напредак преговора са ЕУ значи развлашћивање Републике Српске, онда то за нас значи политичко, а сљедствено томе и национално, самоубиство. Ако, са друге стране, приступ ЕУ буде пратио темељне вриједности европског континента као што је парламентарна демократија, људска права и слобода и интегритет човјека и појединца у друштвеном и политичком систему, онда то значи нужан одлазак страних судија из Уставног суда и гашење институције Високог представника, будући да су супротни свему ономе на чему почива савремена држава и иоле нормалан политички и друштвени систем.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.