Да ли је неоосманизам Ахилова пета НАТО савеза
У посљедњих неколико мјесеци Турска је била главна препрека шведском захтјеву за придруживање НАТО савезу. Иако је оваква политика Турске, по мишљењу многих стручњака, виђена као покушај Ердогана да добије напредне оружане системе од САД, она у себи садржи скривене претензије поновног успостављања неоосманске политике на Балкану.
Неоосманизам је политичка идеологија која предвиђа повратак Турске исламу као својој званичној државној доктрини, са територијалним претензијама на регионе који су некада били дио Османског царства. Први пут поменут 1985. године од стране Давида Барчарда неоосманизам тежи да укине кемализам и тиме директно узурпира стубове модерне и секуларне Турске.
Године 2020. Турска је пренамијенила Аја Софију, коју је УНЕСКО сврстао у свјетску културну баштину, из музеја у џамију. Ово осликава историјску трансформацију из 1453. године када је ова хришћанска катедрала претворена у џамију, сигнализирајући пад хришћанства и ширење ислама у Европи кроз Балкан. Каснија одлука да је претворе у музеј током предсједавања Мустафе Кемала Ататурка симболизовала је трансформацију Турске у секуларну државу. Њена посљедња промјена сигнализира прелазак са секуларизма на неоосманизам.
Ахмет Давутоглу, бивша десна рука Ердогана и турски премијер од 2014. до 2016. године, тврдио је у својој књизи “Стратешка дубина” да је примарни циљ неоосманизма повратак на Балкан. Према Давутоглуу, Османско царство била је успјешна држава која је показивала толеранцију према различитим религијама и као таква требало би да буде обновљена, чиме би било готово гарантовано благостање свих народа на Балкану. Док Ноам Чомски тврди да Турска ствара исламски калифат, неоосманисти се поистовјећују са толерантним и мултикултурним аспектом Османског царства. Међутим, ова перспектива је романтизован поглед на стварност, јер игнорише многе злочине почињене над хришћанским становништвом за вријеме Османског царства.
Давутоглуове идеје
Ердоган је константно показивао снажан националистички и неоосмански став. То је било посебно примјетно током његове кампање за предсједничке изборе 2022. године у Коњи гдје је у свом говору хвалио Османско царство, имплицирајући историјску важност Турске. То служи као јасан показатељ да Давутоглуове идеје о спољној политици остају интегрални дио турске спољне политике, чак и након његове смјене 2016. године.
Најреалнија визија за успостављање “неоосманске државе” укључује формирање турске заједнице на Балкану. Давутоглу жели да Турска експанзионистичка политика буде усмјерена на више зона интереса. Прва фаза обухвата Косово и Метохију, Албанију, Сјеверну Македонију и Рашку област, док се друга зона протеже на остатак Србије, Босну и Херцеговину, бугарску Тракију и дијелове Грчке.
Османско царство је доминирало Балканом пет стотина година до почетка 20. вијека, остављајући неизбрисиве трагове, не само политички и економски, већ и културно и језички. У протеклој деценији, мека моћ Турске је порасла широм Балкана, посебно кроз популарне ТВ серије попут “Сулејман Величанствени”. Ове серије, које величају Османско царство, посебно су одјекнуле међу муслиманским становништвом Балкана.
Ахмет Давутоглу види муслиманско становништво на Балкану, претежно Албанце и Бошњаке, као главне стубове неоосманизма. Стога је Турска учинила све што је у њеној моћи да повећа број држава које признају независност самопроглашеног Косова, поред велике улоге коју игра кроз своју значајну економску активност у остатку Балкана. Није онда изненађење што је Ердоганова предсједничка побједа широко прослављена и од стране Албанаца и Бошњака. Поред тога, Турска је један од главних саучесника у намјерама Приштине да трансформише тзв. косовске безбједносне снаге у оружане снаге Косова.
Турска је такође војно присутна на Балкану у оквиру НАТО-ве мисије одржавања мира на КиМ, под Резолуцијом Савјета безбједности УН-а 1244, са процијењених 1000 турских војника од укупно 4.800 НАТО војника. Већина њих је стационирана у војном кампу симболично названом “Султан Мурат”, по османском владару који је предводио Османлије у освајању Европе и који је убијен у бици на Косову пољу 1389. године. Због огромног културног и историјског значаја који су епске приче о овој бици имале у формирању модерног српског идентитета, ово име се и те како може сматрати једним видом провокације усмјерене према Србима.
Суштина НАТО савеза јесте гаранција слободе и територијалне заштите свих њених пуноправних чланица коју овај савез остварује путем политичких и војних мјера. Ово може бити врло привлачна опција за све нације на Балкану, узимајући у обзир историјску склоност региона ка конфликтима и кризама. НАТО савез има за циљ интеграцију свих балканских држава у њен састав, укључујући Србију и БиХ, са намјером да се заокружи и јасно дефинише геополитички утицај ове организације на регион Балкана.
Међутим, овај савез се много пута борио да одржи мир и стабилност међу својим чланицама, што у најгорем случају за НАТО савез може у потпуности да маргинализује организацију. То је било очигледно када су расле тензије између Турске и Грчке око подручја богатих гасом у источном Медитерану. Због овакве динамике унутар НАТО савеза, намеће се питање НАТО-ве могућности да ефикасно обузда ширење политичког и војног утицаја Турске на Балкан, посебно узимајући у обзир да су већина балканских земаља чланице тог савеза и да би такав потез Турске даље дестабилизовао регион.
Током постојања Османског царства, Царска Русија је била природни савезник свим окупираним православним нацијама на Балкану које су је сматрале својим заштитником, посебно за вријеме руско-турских ратова. Међутим, руски стратешки интереси на Балкану су се мијењали кроз вијекове, а са њима и воља за пружање политичке и војне помоћи балканским нацијама. 2003. године Русија је повукла своје војнике са Космета и из БиХ, уз објашњење да нема стратешке интересе на Балкану. Међутим, како рат у Украјини напредује, нејасно је да ли Русија може зауставити ширење турске спољне политике на Балкану, чак и у случају да има стратешки интерес да то учини.
Неизвјесност
Геополитика ситуације је неизвјесна. Упркос оствареном успјеху турских беспилотних летјелица марке “бајрактар” у украјинским офанзивама против Русије, постоји значајан стратешки однос између Русије и Турске. Турска није само била препрека Шведској да се придружи НАТО-у, већ је блокирала и улазак НАТО трупа у Црно море и повећала билатералну трговину са Русијом упркос санкцијама. Покушавајући, али не успијевајући да организује мировне преговоре између Украјине и Русије, Турска је успјела да посредује у преговорима о извозу житарица преко Црног мора. Русија и Турска су се сложиле око “TurkStreamа”, јужног гасовода Русије ка Европи, а Турска је исто тако преузела користи “Газпрома” од Њемачке. Поред тога, Турска је успоставила своју прву нуклеарну електрану уз руску помоћ.
Необуздано понашање Турске унутар НАТО савеза чини се да је подстакнуто њеним ширим геополитичким претензијама на Балкану. Стратешко партнерство Русије са Турском може врло лако бити покушај Руске Федерације да се маргинализује НАТО савез. Какав год био случај, то ће сигурно бити на штету барем једног броја балканских нација које су се кроз своју историју бориле за постизање мира и стабилности. Док се геополитичке струје мијењају, постоји стара дилема: Могу ли балканске нације бити изостављене из шаховских игара које играју велики играчи или ће поново бити увучене у њих?
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
