Топови или лупа срца: Aнима, анимус

Глас Српске 15.10.2007 00:00

Пише Мирко Вуковић

КAО јуноша, још, у своме разрогаченом младићству, у стану Суада и Сабахете Масличић дошао сам до једне запањујуће спознаје. Супружници Масличић су, обоје, сликари. Неко би мање упућен тада на моме мјесту, засигурно, помислио да су његове слике њене, и обрнуто. Тешко да сам се могао отети том утиску. Драматична експресивност њеног рукописа, широка четка, упечатљив, снажан мануелни гест, пастуозни наноси боје и грубо осликане форме на њеним сликама упућују на посве мушки сензибилитет. На другој страни, романтично-бајковита колористика, пастелност, лакоћа и прозрачност Суадових слика, лазурно сликање у дивизионистичком маниру и поентилистичка, брижљива минуциозност у наношењу боје (налик оној виђеној код Кемала Рамујкића) прије би могли бити иманентни женском рукопису. Опште је прихваћен образац по коме је примордијални, мистични "архетипски човјек", у ствари, амбивалентно биће које на ноуменалном нивоу у себи садржава и мушку и женску "сферу". Била би то идеја о аними (мушкарчевој несвјесности која у себи садржава комплементарност женског двојства) и анимусу (женина несвјесност са мушким карактеристикама) у Јунговој философској доктрини. Уопште, чини се, да је та наглашеност супротног поларитета (наравно, не до екстрема!) заправо и доминанта која одређује степен умјетничке испољености. Aко је судити по циклусу пјесама "Биљешке са Казановиних путовања Француском", дало би се рећи да је млада пјесникиња из Приједора Мирјана Остојић (1977) одлична потврда ове тврдње. Она пјева у првом лицу, мушким гласом, из угла гледања славног заводника. "Њена кожа је/ подлога ожиљцима задовољства;/обрасла ме цијелог/као топла биљка (...) Са њених кољена сам посматрао/како расту мале биљке/на којима тек треба одсвирати/ симфонију страсти", рећи ће она у пјесми Aделе. Еротски набој и вибрантна сензуалност, ипак као да остају у другом плану, иза џентлменске (мушке!) децентности изреченог, испод које снажно исијавају, као што кроз горњи слој нанесене боје увијек исијава она нанесена у подлози."Зидови моје куће су добијали боју нових жена;/тако је Наталие ушла свјеже обојена у љубичасто./Својим стомаком је дотакла моје руке./Ја сам осјетио да је унутра топло/и да је она мој будући дом"(пјесма Наталие). Остојићкин Казанова није поједностављена, једнодимензионална личност, еротоман и вагабунд вођен плитким емоцијама, екстатичним полним импулсом и голим инстинктом. Осјећам страшну нелагоду кад изговарам овјештале фразе и општа мјеста, али изгледа да се нема куд - мораћу рећи оно: Ерос и Танатос. На дјелу су Ерос и Танатос. Двије силе се у њему сударају. Он је филозоф (носталгик и меланхолик), љубавни практик свјестан општег закона пролазности, самирања, нестајања и пропадљивости свега земаљског. Ови "Записи" су Казановин емотивни декрешендо, дегресивна сазнајна скала. На најбољи начин то илуструје предивна пјесма Сопхие која отпочиње лирским амбијентирањем ("Налазили смо се у старој ковачници/гдје су се гнијездиле ластавице"), затим преко једног надирућег, запјењеног таласа путености ("Када смо нашу тишину мијењали за пљусак гугутања,/нестајало би двориште и перје ластавица;/остајали смо животиње намамљене мирисом") дотиче обалу сазнајног ("Када сам одлазио, јесен је постајала видљивија./ "Понешто измакне, понешто сагњије", рекла је Сопхие/и заћутала као прашина"). Исту ситуацију сусрећемо и у завршници пјесме Наталие :"Клечећи ми је дала печат језика./Имао је окус чина/који се тек требао десити./Много послије, гледали смо се као дрвени људи/и ја више нисам био сигуран у јединственост њене/коже и трбуха". Са овим сам се (одличним!) циклусом пјесама први пут сусрео на 33. Фестивалу поезије младих у Врбасу. Тада сам, заправо, чуо како их пјесникиња говори, а потом сам их могао и мало аналитичније ишчитавати (и рашчитавати) у зборнику са тих сусрета. Колико је мени познато, оне до сада још нису објављене у једној књизи. Штета..."Да ли су то били топови, или лупа мога срца?"

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.