Bogami komšija u ovom našem gradu sedamdeset posto Srba su četnici, a onaj ostatak peta kolona - reći će sićušni krojač koji ima pune ruke posla šijući maskirne uniforme za nove vojnike. Mržnja kulja i razara, puca se s brda i iznutra. U parku ispred "Svjetlosti" razvaljena postolja i oborene biste Ive Andrića i Branka Ćopića. Mračnim stepeništem spontano se prolama "gori Ilidža, gori Lukavica"
Srijeda, 13. maja 1992.
Zadržao sam naviku da rano ustajem, ali na posao idem kasno. Poslova više nema, okuplja se nekoliko zaposlenih koji stanuju u neposrednoj blizini. Ne žele ljudi da se izlažu opasnostima, nikada se ne zna gde će i kada zapucati, a posebno gde će da padne granata, ona prva, iznenadna, koja uvek prolije krv. A i same ulice teskobne, preteće, zakrčene zapaljenim automobilima, ježevima, betonskim blokovima i kontrolnim punktovima na kojima su grubi, neljubazni i opaki ljudi.
Do kancelarije ima nešto više od jednog kilometra, a četiri su kontrolna punkta. Nemam zasada nikakvih neprilika, a kada usput sustignem svog krojača, onda me i ne kontrolišu, on im samo mahne rukom, pozdravi: selam alejkum, oni odgovore - alejkum selam, i nastavimo mirnodopskim korakom.
Moj krojač jutros nije bio dobre volje; nije uobičajeno pričljiv, nije ni snishodljiv kao ranije; nekako se uspravio, čvršće korača, ponaša se kao da je ulica njegova. Zaustavili smo se pred njegovom radnjom, otvara vrata, tri su katanca i dve brave na njima, postavio je i železnu mrežu, kaže da kave nema, da posla ima napretek, a i primeti se kroz otvorena vrata gomila šarenog maskirnog platna od kojeg, sigurno, šije uniforme za nove jedinice i novu vojsku.
"Reci ti meni, dobri moj komšija, šta nam ovo čine?", obraća mi se, a ne gleda u mene. "Rekao bih, vala, da su ovo pripremali dvjesta godina. Opaki su Srbi kad su jači, pobiće nas sve do jednog ako nam Bog i svijet ne pomognu. Ja više i ne spavam kao čovjek, stalno sam u polusnu i strahu, djecu imam. Bogami, prijatelju, i u ovom našem gradu sedamdeset posto Srba su četnici, a trideset posto peta kolona."
Trgnuo sam se, iznenađen i u trenutku smislim da je najbolje da oćutim, ali se našalih: u koju si trupu mene svrstao, komšija?
"Ne zajebavaj", raširi ruke stari krojač kao da će da me zagrli, "pa ti znaš šta ja o tebi mislim".
Nastavio sam ulicom sporim korakom, negde u daljini gruvaju topovi, pored mene projuri čovek na biciklu u vojničkoj uniformi i sa crvenim fesom na glavi. Pred samim ulazom u poslovnu zgradu ponovo legitimišu.
I dok čekam da pokažem svoju ličnu kartu, pitam sebe, koreći se naravno, da li to iščezava, ili je nepovratno nestao, duh grada, onaj građanski i intelektualni, i svuda prepoznatljiv, ubija li se i definitivno uništava i ono što je tek preostalo jedva vidljivo kod retkog pojedinca - i sa granata s brda i iznutra, smišljeno i sistematski, a sve to sprovode neki novi ljudi, ovde - došljaci iz Sandžaka, istočne Bosne... odgovor je bio ispred mene: preko glava mračnih ljudi koji nas kontrolišu vidim, u parku ispred "Svjetlosti", razvaljena postolja i oborene biste Ive Andrića i Branka Ćopića.
U kancelarijama, u podrumu, koje su uređene od bivšeg restorana, gde se nekada okupljala intelektualna elita Sarajeva i čitave bivše Jugoslavije (s gorčinom upotrebljavam reč "bivše" prvi put), a gde smo preselili od kada granate "neselektivno" pogađaju grad, gluva je tišina, zaposleni sede, malo ih je, ali svi puše, jedva se prepoznaju.
Primećujem kako Idriz Fazlić smiruje Ismeta Berbića, direktora našeg dizajn-studija. Mlad čovek, oko trideset godina, s lepo odnegovanom bradom, vrhunski grafički dizajner, boem koji ume da živi tragajući za lepim. Brzo sam shvatio da je prestravljen, da je tek stigao ispod Alifakovca, a noćas su tamo i po Jarčedolu orali minobacači.
"Pogledajte", okrenu se prema meni i pokaza rukom (u dnu hodnika primetim nekoliko žena i dece skupljenih jedno uz drugo), "noćas su jedva preživjeli, ostali bez ičega i spavaće u ovim kancelarijama. Šta ovim ženama ostaje, šta meni ostaje, nego da svoju decu, da svoja dva sina, jednom je sedam, a drugom devet godina, vaspitavam i spremam za džihad. Njihov zadatak biće jasan, oni će ga obaviti: dvije bombe baciće u dvije srpske porodice. I ja ću time odužiti svoj dug".
"Ućuti, Ismete", obrecnu se Idriz Fazlić. Ismet je zastao, slegnuo ramenima, okrenuo se opet prema meni i krenuo prema vratima."Izvinite, predsjedniče", tako mi se još obraćao.
Petak, 15. maja 1992.
"Gori Ilidža, gori Lukavica", prolama se mračnim stepeništem. Spontano reagovanje mojih komšija raspoređenih po stepeništu između drugog i trećeg sprata nadjačava glas Mustafe Šošića, čije vedro i nasmejano lice izroni iz mraka bledu svetlost lojanice pred ulaznim vratima mog stana. Snažnom baterijom osvetli naša lica, kao da hoće da vidi reagovanja, i svetlo se zadrža na sitnom telu i uskom licu Ace Kneževića koji poskakuje kao da igra kazačok.
"Gotovo je, gotovo", sportski krešti doktor Aleksandar Knežević i nastavlja da tapka oko svoje supruge Denize, a mrmlja neke nejasne reči lupajući svom snagom nogama o betonskim stepenicama. Deniza se smeši, valjda zadovoljna predstavom "najzadovoljnijeg građanina Sarajeva", uverena da se nijedan Musliman nijedan Srbin ovako ne ume da raduje.
Za Mustafom Šošićem koračaju, između nas, još trojica do zuba naoružanih ljudi i, gotovo trčeći, penju se uz stepenice do šestog sprata da bi videli plamene jezike u daljini. Prepoznajem ih: to su oni što su poslednjih meseci, u neprimereno vreme, rano izjutra, prije šest sati izlazili iz Mustafinog kafića i crnim limuzinama odlazili niz strmu ulicu.
I dalje čujemo kako Mustafa glasno popeva: gori Ilidža, gori Lukavica! Komešanje u hodniku se smirilo. Noć je stigla sa bremenom umora i straha. Čitav dan izletali smo na hodnik i u vlažan podrum sa beskorisnim atomskim skloništem punim vode i neprijatnim zadahom baruštine. Jedino čemu služi ovo sklonište jesu jetke dosetke na račun našeg komšije sa šestog sprata, arhitekte Mihajla Vemića, koji je gotovo čitav radni vek proveo u projektovanju i izvođenju skloništa u našem gradu.
Ne znam zašto, ali ovde, na pola puta između neupotrebljavanog podruma i šestog sprata, čim počnu da odjekuju granate bilo gde u gradu i okolini, strah natera gotovo sve stanare da se tu okupe verujući da će biti zaštićeni od smrtonosnih poruka sa okolnih brda i planina.
Hilmija Jerković, komšija sa istog sprata, namrgođen, ljut, bez reči i pozdrava, oprezno da ne bi koga nagazio, prolazi između nas i uđe u svoj stan. Hilmija ne beži od granata, on ne gasi kandilo u svom stanu ni kada opasno prete i psuju sa ulice ili obližnjih zgrada optužujući ga da, možda, njegov stan treba da bude orijentir za "srboćetnike". On nosi svoju bolest i svoju muku na poseban način.
To kandilo u stanu upalila je njegova supruga Božana ima više od dvanaest godina, sinu jedincu umrlom sa nepunih osamnaest godina i, kako tvrde, greškom nekih nesavesnih lekara. U isto vreme upaljeno je kandilo na grobu njihovog sina na Barama od kada, naizmenično, Božana i Hilmija, svako veče posećuju grob svog Brace i dolevaju ulje u kandilo da se slučajno ne bi ugasio plamičak kako se slučajem ugasio život njihovog jedinca.
Večeras, prvi put, neće biti doliveno ulje u kandilo. Hilmiji nisu dozvolili da prođe do groblja, tamo je negde "ratna zona", tamo padaju granate kao iznenadna tuča. Ljutito je zalupio vrata, a odmah za njim ušla je u stan i Božana. Nismo razumevali njihov glasan i oštar razgovor, povremeno bi nešto lupilo, a potom se sve utišalo i gasnulo kao i lojanica u hodniku.
(Nastaviće se)
