Крвава кошуља сарајевска (5)

Богами комшија у овом нашем граду седамдесет посто Срба су четници, а онај остатак пета колона - рећи ће сићушни кројач који има пуне руке посла шијући маскирне униформе за нове војнике. Мржња куља и разара, пуца се с брда и изнутра. У парку испред "Свјетлости" разваљена постоља и оборене бисте Иве Aндрића и Бранка Ћопића. Мрачним степеништем спонтано се пролама "гори Илиџа, гори Лукавица"

Сриједа, 13. маја 1992. Задржао сам навику да рано устајем, али на посао идем касно. Послова више нема, окупља се неколико запослених који станују у непосредној близини. Не желе људи да се излажу опасностима, никада се не зна где ће и када запуцати, а посебно где ће да падне граната, она прва, изненадна, која увек пролије крв. A и саме улице тескобне, претеће, закрчене запаљеним аутомобилима, јежевима, бетонским блоковима и контролним пунктовима на којима су груби, нељубазни и опаки људи. До канцеларије има нешто више од једног километра, а четири су контролна пункта. Немам засада никаквих неприлика, а када успут сустигнем свог кројача, онда ме и не контролишу, он им само махне руком, поздрави: селам алејкум, они одговоре - алејкум селам, и наставимо мирнодопским кораком. Мој кројач јутрос није био добре воље; није уобичајено причљив, није ни снисходљив као раније; некако се усправио, чвршће корача, понаша се као да је улица његова. Зауставили смо се пред његовом радњом, отвара врата, три су катанца и две браве на њима, поставио је и железну мрежу, каже да каве нема, да посла има напретек, а и примети се кроз отворена врата гомила шареног маскирног платна од којег, сигурно, шије униформе за нове јединице и нову војску. "Реци ти мени, добри мој комшија, шта нам ово чине?", обраћа ми се, а не гледа у мене. "Рекао бих, вала, да су ово припремали двјеста година. Опаки су Срби кад су јачи, побиће нас све до једног ако нам Бог и свијет не помогну. Ја више и не спавам као човјек, стално сам у полусну и страху, дјецу имам. Богами, пријатељу, и у овом нашем граду седамдесет посто Срба су четници, а тридесет посто пета колона." Тргнуо сам се, изненађен и у тренутку смислим да је најбоље да оћутим, али се нашалих: у коју си трупу мене сврстао, комшија? "Не зајебавај", рашири руке стари кројач као да ће да ме загрли, "па ти знаш шта ја о теби мислим". Наставио сам улицом спорим кораком, негде у даљини грувају топови, поред мене пројури човек на бициклу у војничкој униформи и са црвеним фесом на глави. Пред самим улазом у пословну зграду поново легитимишу. И док чекам да покажем своју личну карту, питам себе, корећи се наравно, да ли то ишчезава, или је неповратно нестао, дух града, онај грађански и интелектуални, и свуда препознатљив, убија ли се и дефинитивно уништава и оно што је тек преостало једва видљиво код ретког појединца - и са граната с брда и изнутра, смишљено и систематски, а све то спроводе неки нови људи, овде - дошљаци из Санџака, источне Босне... одговор је био испред мене: преко глава мрачних људи који нас контролишу видим, у парку испред "Свјетлости", разваљена постоља и оборене бисте Иве Aндрића и Бранка Ћопића. У канцеларијама, у подруму, које су уређене од бившег ресторана, где се некада окупљала интелектуална елита Сарајева и читаве бивше Југославије (с горчином употребљавам реч "бивше" први пут), а где смо преселили од када гранате "неселективно" погађају град, глува је тишина, запослени седе, мало их је, али сви пуше, једва се препознају. Примећујем како Идриз Фазлић смирује Исмета Бербића, директора нашег дизајн-студија. Млад човек, око тридесет година, с лепо однегованом брадом, врхунски графички дизајнер, боем који уме да живи трагајући за лепим. Брзо сам схватио да је престрављен, да је тек стигао испод Aлифаковца, а ноћас су тамо и по Јарчедолу орали минобацачи. "Погледајте", окрену се према мени и показа руком (у дну ходника приметим неколико жена и деце скупљених једно уз друго), "ноћас су једва преживјели, остали без ичега и спаваће у овим канцеларијама. Шта овим женама остаје, шта мени остаје, него да своју децу, да своја два сина, једном је седам, а другом девет година, васпитавам и спремам за џихад. Њихов задатак биће јасан, они ће га обавити: двије бомбе бациће у двије српске породице. И ја ћу тиме одужити свој дуг". "Ућути, Исмете", обрецну се Идриз Фазлић. Исмет је застао, слегнуо раменима, окренуо се опет према мени и кренуо према вратима."Извините, предсједниче", тако ми се још обраћао. Петак, 15. маја 1992. "Гори Илиџа, гори Лукавица", пролама се мрачним степеништем. Спонтано реаговање мојих комшија распоређених по степеништу између другог и трећег спрата надјачава глас Мустафе Шошића, чије ведро и насмејано лице изрони из мрака бледу светлост лојанице пред улазним вратима мог стана. Снажном батеријом осветли наша лица, као да хоће да види реаговања, и светло се задржа на ситном телу и уском лицу Aце Кнежевића који поскакује као да игра казачок. "Готово је, готово", спортски крешти доктор Aлександар Кнежевић и наставља да тапка око своје супруге Денизе, а мрмља неке нејасне речи лупајући свом снагом ногама о бетонским степеницама. Дениза се смеши, ваљда задовољна представом "најзадовољнијег грађанина Сарајева", уверена да се ниједан Муслиман ниједан Србин овако не уме да радује. За Мустафом Шошићем корачају, између нас, још тројица до зуба наоружаних људи и, готово трчећи, пењу се уз степенице до шестог спрата да би видели пламене језике у даљини. Препознајем их: то су они што су последњих месеци, у непримерено време, рано изјутра, прије шест сати излазили из Мустафиног кафића и црним лимузинама одлазили низ стрму улицу. И даље чујемо како Мустафа гласно попева: гори Илиџа, гори Лукавица! Комешање у ходнику се смирило. Ноћ је стигла са бременом умора и страха. Читав дан излетали смо на ходник и у влажан подрум са бескорисним атомским склоништем пуним воде и непријатним задахом баруштине. Једино чему служи ово склониште јесу јетке досетке на рачун нашег комшије са шестог спрата, архитекте Михајла Вемића, који је готово читав радни век провео у пројектовању и извођењу склоништа у нашем граду. Не знам зашто, али овде, на пола пута између неупотребљаваног подрума и шестог спрата, чим почну да одјекују гранате било где у граду и околини, страх натера готово све станаре да се ту окупе верујући да ће бити заштићени од смртоносних порука са околних брда и планина. Хилмија Јерковић, комшија са истог спрата, намргођен, љут, без речи и поздрава, опрезно да не би кога нагазио, пролази између нас и уђе у свој стан. Хилмија не бежи од граната, он не гаси кандило у свом стану ни када опасно прете и псују са улице или оближњих зграда оптужујући га да, можда, његов стан треба да буде оријентир за "србоћетнике". Он носи своју болест и своју муку на посебан начин. То кандило у стану упалила је његова супруга Божана има више од дванаест година, сину јединцу умрлом са непуних осамнаест година и, како тврде, грешком неких несавесних лекара. У исто време упаљено је кандило на гробу њиховог сина на Барама од када, наизменично, Божана и Хилмија, свако вече посећују гроб свог Браце и долевају уље у кандило да се случајно не би угасио пламичак како се случајем угасио живот њиховог јединца. Вечерас, први пут, неће бити доливено уље у кандило. Хилмији нису дозволили да прође до гробља, тамо је негде "ратна зона", тамо падају гранате као изненадна туча. Љутито је залупио врата, а одмах за њим ушла је у стан и Божана. Нисмо разумевали њихов гласан и оштар разговор, повремено би нешто лупило, а потом се све утишало и гаснуло као и лојаница у ходнику. (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.