IDE GAS San i java Cvetka Papra

I danas redovno pišem za štampane medije, evo, u Banjaluci, Beogradu, ali i u Zagrebu. Pišem, međutim, i za brojne internetske portale. Polovinom novembra, objavio sam tako jedan tekst u kolumnističkoj sekciji tek pokrenutog portala Rt.rs. odnosno srpske ispostave ruskog državnog medija “Russia todadž”. U kontekstu rata u Ukrajini, oko pokretanja portala Rt.rs digla se povelika medijska prašina, ali zaista nisam očekivao da “uobičajeni osumnjičeni” toliko zacmizdre.

Taj jedan moj tekst je, recimo, jako najedio notornog Dragana Bursaća, koji je na državnom mediju iz slobodarskog Katara objavio nekoliko desetina ili stotina tekstova. U Kataru su žene zakonski i oficijelno diskriminisane i to je opšte poznata stvar, o pozicijama seksualnih manjina da se i ne govori. Bursaću su godinama donacije katarskih šeika glavni izvor prihoda, ali meni ipak ne pada na pamet da utvrdim da on s njima dijeli sistem vrijednosti.

Iskustvo me odavno naučilo da je nemoguće biti frilenser, a očekivati da ti se dopadaju svi tekstovi koje objavljuje medij u kojem sarađuješ i da odobravaš sve stavke uređivačke politike. Postoji vrlo jasan test autorske slobode i autonomije: da li na prostoru svoje kolumne možeš da objavljuješ šta god hoćeš, odnosno da li neko od tebe traži da svoje stavove “usaglasiš” sa uređivačkom politikom medija u kojem sarađuješ.

Uobičajeni osumnjičeni

Kad su me zvali da sarađujem sa RT-om, niko mi nije postavio nijedno tematsko ili vrednosno ograničenje.

Isto tako, opšte je poznato da sam ja - i to ne u “čika Pekinom trapu” nego u “Utisku nedelje”, dakle u najuticajnijoj političkoj TV emisiji u Srbiji - rekao da Srbija treba da uvede sankcije Rusiji ako bude “stani, pani” odnosno ako ne bude mogućnosti daljeg odgađanja i balansiranja na žici. Uredništvo RT-a je očito spremno da objavljuje i tekstove ljudi sa takvim stavovima. Nisam siguran da nešto slično važi kad je riječ o drugim sličnim državnim medijima sa ispostavama u inostranstvu, odnosno da bi Bi-Bi-Si na srpskom, “Slobodna Evropa” ili “Dojče vele” objavljivali autora koji bi u vrlo gledanoj televizijskoj emisiji utvrdio da Rusiji sankcije nipošto ne treba uvoditi. 

Ali vratimo se uobičajenim osumnjičenima. Najveću medijsku pažnju privukao je tvit jednog bizarnog akademskog influensera koji se više doima kao satirična karikatura iz proze Malkolma Bredberija, nego kao stvarna ličnost. On želi da se vaspostavi kao glavni zapadnjački ekspert za srpsko-hrvatska i okolna pitanja pa u “nomen est omen” ključu ima ime koje zvuči hrvatski i prezime koje zvuči srpski. Pošto me manje zanima kao realan lik sa matičnim brojem i ličnom kartom, a više kao “tip”, malo ću da mu permutujem ime i prezime pa ću ga pretvoriti u - Cvetka Papra.

Cvetko Papar, profesor provincijskog univerziteta na obodima Balkana, silno se trudi participirati u političkom životu zemalja između Grčke i Hrvatske. U tom smislu, vrlo uredno se drži one makijavelističke da cilj opravdava sredstvo. U toj misiji, sva sredstva su mu na raspolaganju.

Tu su konferencije i stipendije, zbornici i časopisi, naučni i paranaučni radovi, knjige i medijski istupi, ali nadasve društvene mreže. Otkako je otkrio “Tviter”, a naročito otkako je isprosio koju hiljadicu folovera, Cvetko je potpuno povilenio. Prija mu što njegove tvitove prenose razni autokolonijalni mediji na tzv. Zapadnom Balkanu. Pa su tako manje-više sva glasila Đukanovićevih pantljičarica prenijela Paprov tvit o pokretanju sajta Rt.rs. Tvit je bio na engleskom, pa su se pantljičarice potrudile da ga prevedu. U prevodu na pantljičarski, to je ispalo ovako: “Pokrenuli smo RT Balkan. Jer Kosovo je Srbija, po riječima Margarite Simonjan. Njegovi saradnici su Ljiljana Smajlović, Muharem Bazdulj i Slobodan Antonić, novi nivo za ove naučnike i novinare”.

Pantljičaricama smo ovdje, iz samilosti, malo popravili pravopis, ali im gramatiku i semantiku nismo dirali. Naravno, niti su kratku kvaziaforističnu rečenicu dobro preveli niti su korektno prenijeli vrlo indikativnu Paprovu omašku. Kad se za nekog kaže da je dosegao “novi nivo”, to ne mora biti derogirajuće.

Cvetko Papar je pak za ljude koje pominje rekao da su dosegli “novo dno”. Zanimljivije je, međutim, da je od nekih deset-petnaest ljudi čija je imena vidio kao autore pojedinih priloga na sajtu Rt.rs izabrao samo troje, a od njih troje je jednog naveo dva puta. Da, on u samom tvitu doslovno piše “Slobodan Antonić, Ljiljana Smajlović, Muharem Bazdulj, Slobodan Antonić”. Ovo je primjer situacije zašto je korisna ona karakteristika “Tvitera” gdje je objave nemoguće editovati nakon što ih se učini javnim. Klasična Frojdovska omaška; Cvetko se zagrcnuo u sladostrašću denuncijacije pa nije znao koga sve da selektuje u svoju “prijavu”. Okej, Bazdulj i Smajlović sigurno, ali ko još, dobro Antonić, ali da li Ković, Jović, Andrea Jovanović, Slobodan Reljić, Batić Bačević, ma najbolje onaj Antonić, zaboravljajući da ga je već pomenuo. Valjalo bi analizirati skoro psihoanalitički otkud ovo “ponavljanje” koje uopšte nije nevažno niti lišeno duboke simbolike.

Infuzije dopamina

Dobio je Cvetko dvjestotinak “lajkova”, sedamdesetak “ritvitova” i četrdesetak “odgovora” i uživao u pseudoorgazmičnim infuzijama dopamina. S jedne strane Cvetku dosta, ali s druge strane Cvetko se malo navukao da zbog svojih logodijareja biva tema tabloida i tabloidnih portala. Ovaj izliv emocija mu, međutim, osim kod Đukanovićevih pantljičarica nije donio neku posebnu medijsku pažnju. A po svemu sudeći imao je, štono kažu, velika očekivanja. Jer sve je Cvetko uklopio u svoju kalkulaciju. Bjesni rat u Ukrajini, sve su češće komparacije Putina sa Hitlerom, orkestrira se revizija Drugog svjetskog rata gdje se minimizira uloga Crvene armije i Sovjetskog Saveza, htio je ljudima da lijepi etikete i da te etikete što je jače moguće budu markeri poniženja, da baš ne kažem žute zvijezde.

Džaba, dakle, sve sirotom Cvetku. Ili da parafraziram omiljenu frazu mog druga Dekse - “e, Cvetko, Cvetko, zakitiš mi cvetka”.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.