ИДЕ ГАС Сан и јава Цветка Папра

И данас редовно пишем за штампане медије, ево, у Бањалуци, Београду, али и у Загребу. Пишем, међутим, и за бројне интернетске портале. Половином новембра, објавио сам тако један текст у колумнистичкој секцији тек покренутог портала Рт.рс. односно српске испоставе руског државног медија “Руссиа тодаџ”. У контексту рата у Украјини, око покретања портала Рт.рс дигла се повелика медијска прашина, али заиста нисам очекивао да “уобичајени осумњичени” толико зацмиздре.

Тај један мој текст је, рецимо, јако наједио ноторног Драгана Бурсаћа, који је на државном медију из слободарског Катара објавио неколико десетина или стотина текстова. У Катару су жене законски и официјелно дискриминисане и то је опште позната ствар, о позицијама сексуалних мањина да се и не говори. Бурсаћу су годинама донације катарских шеика главни извор прихода, али мени ипак не пада на памет да утврдим да он с њима дијели систем вриједности.

Искуство ме одавно научило да је немогуће бити фриленсер, а очекивати да ти се допадају сви текстови које објављује медиј у којем сарађујеш и да одобраваш све ставке уређивачке политике. Постоји врло јасан тест ауторске слободе и аутономије: да ли на простору своје колумне можеш да објављујеш шта год хоћеш, односно да ли неко од тебе тражи да своје ставове “усагласиш” са уређивачком политиком медија у којем сарађујеш.

Уобичајени осумњичени

Кад су ме звали да сарађујем са РТ-ом, нико ми није поставио ниједно тематско или вредносно ограничење.

Исто тако, опште је познато да сам ја - и то не у “чика Пекином трапу” него у “Утиску недеље”, дакле у најутицајнијој политичкој ТВ емисији у Србији - рекао да Србија треба да уведе санкције Русији ако буде “стани, пани” односно ако не буде могућности даљег одгађања и балансирања на жици. Уредништво РТ-а је очито спремно да објављује и текстове људи са таквим ставовима. Нисам сигуран да нешто слично важи кад је ријеч о другим сличним државним медијима са испоставама у иностранству, односно да би Би-Би-Си на српском, “Слободна Европа” или “Дојче веле” објављивали аутора који би у врло гледаној телевизијској емисији утврдио да Русији санкције нипошто не треба уводити. 

Али вратимо се уобичајеним осумњиченима. Највећу медијску пажњу привукао је твит једног бизарног академског инфлуенсера који се више доима као сатирична карикатура из прозе Малколма Бредберија, него као стварна личност. Он жели да се васпостави као главни западњачки експерт за српско-хрватска и околна питања па у “номен ест омен” кључу има име које звучи хрватски и презиме које звучи српски. Пошто ме мање занима као реалан лик са матичним бројем и личном картом, а више као “тип”, мало ћу да му пермутујем име и презиме па ћу га претворити у - Цветка Папра.

Цветко Папар, професор провинцијског универзитета на ободима Балкана, силно се труди партиципирати у политичком животу земаља између Грчке и Хрватске. У том смислу, врло уредно се држи оне макијавелистичке да циљ оправдава средство. У тој мисији, сва средства су му на располагању.

Ту су конференције и стипендије, зборници и часописи, научни и паранаучни радови, књиге и медијски иступи, али надасве друштвене мреже. Откако је открио “Твитер”, а нарочито откако је испросио коју хиљадицу фоловера, Цветко је потпуно повиленио. Прија му што његове твитове преносе разни аутоколонијални медији на тзв. Западном Балкану. Па су тако мање-више сва гласила Ђукановићевих пантљичарица пренијела Папров твит о покретању сајта Рт.рс. Твит је био на енглеском, па су се пантљичарице потрудиле да га преведу. У преводу на пантљичарски, то је испало овако: “Покренули смо РТ Балкан. Јер Косово је Србија, по ријечима Маргарите Симоњан. Његови сарадници су Љиљана Смајловић, Мухарем Баздуљ и Слободан Антонић, нови ниво за ове научнике и новинаре”.

Пантљичарицама смо овдје, из самилости, мало поправили правопис, али им граматику и семантику нисмо дирали. Наравно, нити су кратку квазиафористичну реченицу добро превели нити су коректно пренијели врло индикативну Папрову омашку. Кад се за неког каже да је досегао “нови ниво”, то не мора бити дерогирајуће.

Цветко Папар је пак за људе које помиње рекао да су досегли “ново дно”. Занимљивије је, међутим, да је од неких десет-петнаест људи чија је имена видио као ауторе појединих прилога на сајту Рт.рс изабрао само троје, а од њих троје је једног навео два пута. Да, он у самом твиту дословно пише “Слободан Антонић, Љиљана Смајловић, Мухарем Баздуљ, Слободан Антонић”. Ово је примјер ситуације зашто је корисна она карактеристика “Твитера” гдје је објаве немогуће едитовати након што их се учини јавним. Класична Фројдовска омашка; Цветко се загрцнуо у сладострашћу денунцијације па није знао кога све да селектује у своју “пријаву”. Океј, Баздуљ и Смајловић сигурно, али ко још, добро Антонић, али да ли Ковић, Јовић, Андреа Јовановић, Слободан Рељић, Батић Бачевић, ма најбоље онај Антонић, заборављајући да га је већ поменуо. Ваљало би анализирати скоро психоаналитички откуд ово “понављање” које уопште није неважно нити лишено дубоке симболике.

Инфузије допамина

Добио је Цветко двјестотинак “лајкова”, седамдесетак “ритвитова” и четрдесетак “одговора” и уживао у псеудооргазмичним инфузијама допамина. С једне стране Цветку доста, али с друге стране Цветко се мало навукао да због својих логодијареја бива тема таблоида и таблоидних портала. Овај излив емоција му, међутим, осим код Ђукановићевих пантљичарица није донио неку посебну медијску пажњу. А по свему судећи имао је, штоно кажу, велика очекивања. Јер све је Цветко уклопио у своју калкулацију. Бјесни рат у Украјини, све су чешће компарације Путина са Хитлером, оркестрира се ревизија Другог свјетског рата гдје се минимизира улога Црвене армије и Совјетског Савеза, хтио је људима да лијепи етикете и да те етикете што је јаче могуће буду маркери понижења, да баш не кажем жуте звијезде.

Џаба, дакле, све сиротом Цветку. Или да парафразирам омиљену фразу мог друга Дексе - “е, Цветко, Цветко, закитиш ми цветка”.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.