Sporne teritorije Srba i Hrvata (7) - Pokatoličavanje preko novorođenčadi i mrtvih
Čim bi se Srbi pravoslavni pojavili u granicama austrijske države, pre nego bi se snašli u novoj sredini, pre nego bi se odmorili, pre nego bi se čak ljudski smestili, odmah je započinjala ogavna akcija njihovog prinudnog preveravanja, njihove verske konverzije, prisiljavanje da pređu na katoličku veru. "Rimska crkva, osobito Petar Domitrović, zagrebački biskup, gleda da ih privede u krilo katoličke crkve "extra quam non estsalus", (van koje nema spasa), (113, str. 44). Zbog spasa njihovih duša se to tobože radi!
Sredstva i metode bili su razni, a cilj uvek isti. Nekad se postupalo rafinisano i oprezno, neki put opet sa pretnjama i grubom silom. Neki put se kao etapa tražila "unija", prosto priznavanje papskog primata i partikule "filiokve" u simbolu vere, drugi put je zahtevano da se novodošli Srbi odmah sasvim pokatoliče, da prihvate rimokatoličku veru i obred.
Brakovi bez blagoslova
Neki put je prosto zabranjivano njihovim sveštenicima da se nasele i dejstvuju, tako da se narod sam počeo obraćati na katoličke sveštenike, ne želeći pustiti mrtvoga da se ne opoje, dete da se ne krsti, mladence bez blagoslova braka.
Zavisilo je od raznih okolnosti kako će postupati prozeliti i koja će sredstva momentano izgledati najefikasnija. Zavisilo je od broja prebeglica, od sredine u kojoj su naseljeni (da li je isključivo katolička, da li u njoj već ima doseljenih pravoslavaca, da li ima crkve i popova pravoslavnih, organizovane jerarhije, itd.), od njihove rezistentnosti, koja je veoma brižljivo tapkana. Ali više od svega, ova akcija je zavisila od spoljne i vojne situacije. Ako je rat s Turcima bio u toku ili na pomolu, onda bi akcija preveravanja bila svedena na najmanju meru ili čak privremeno obustavljena, jer je onda srpska vojna pomoć bila neophodno potrebna i merodavni nisu želeli da Srbe draže. Čim bi opasnost bila za trenutak otklonjena, mere prozelitizma i inkvizicije preduzimane su iznova. Sve žešće i grublje ukoliko je opasnost od novih ratnih zapleta bila manje verovatna.
Vodilo se računa i o Srbima preko, u granicama Turske, da bi ih pomogli kod vojnih podviga, ili da bi se i sami preselili u granice Austrije. Vodilo se računa i o raspoloženju Rusije do čijih upravljača su često stizale žalbe prebeglih Srba zbog pritiska na njihovu veru. Rusija ih je uzimala u zaštitu kad su joj političke okolnosti to dozvoljavale.
Vodilo se o mnogo čemu računa kad se radilo o tome kakve metode i koji momenat imaju da izaberu za prozelitsku akciju, ali sama namera nije napuštana nikad, niti je mogla biti napuštana.
Najteže je, razume se, stanje bilo u Hrvatskoj i Slavoniji, gde je postojala do pojave Srba verska homogenost (dok je u užoj Mađarskoj bilo veoma mnogo kalvina i luterana, pa i Jevreja, a takođe i pravoslavnih Rumuna). Lokalni biskupi, prvenstveno zagrebački, nisu mogli nikako pristati da na "njihovoj teritoriji, u "njihovim" dijecezama, dejstvuju episkopi druge vere, čak "šizmatičke".
I oni su bili naročito revnosni i beskompromisni u prozelitizmu. Centralna vlast u Beču, krugovi oko vladaoca (cara) itd, bili su takođe, kao ultramontanci i "branioci vere" (to je bio sastavni deo njihove titule), intimno sasvim za akciju preveravanja. Ali su oni morali voditi računa i o državnim interesima: o vojnoj pomoći Srba, o spoljnim reperkusijama itd, o čemu katolička jerarhija nije principijelno morala voditi računa.
Vatikan protiv srpstva
Ona je uvek gurala i tražila što efikasniju akciju. Beč je kočio koliko je mogao. Lokalna katolička hijerarhija je imala jakog pomagača u Rimskoj kuriji (Vatikanu), koji je opet preko svojih diplomatskih predstavnika, preko svojih nuncija u Beču, nastojao kod cara i vlade da se što manje opiru prozelitskoj akciji njegovih biskupa i misionara. Zahvaljujući toj diplomatskoj aktivnosti i običaju lokalne jerarhije da o svim tim stvarima podrobno izveštava Kuriju, ostali su mnogi pismeni tragovi ove prozelitske delatnosti katoličke crkve prema Srbima koji su tražili svoj spas u granicama austrijske države. Ovi su bežali od turskog terora, koji je zapostavljao i manje gonio njihovu veru, da odmah kod prelaza naiđu na jače i grublje gonjenje vere, na težnju čak da svoju pradedovsku veru napuste.
Zašto su onda napuštali Tursku, pitali su se mnogi, pa su se čak neki među njima ponova vraćali u Tursku, a jedno veliko mnoštvo iz Banata prešlo u Rusiju. Narod je odolevao koliko je mogao ovoj prozelitskoj akciji i njeni uspesi podbacuju strahovito u srazmeri upotrebljenih sredstava. Ali je bilo i uspeha i trajnih i privremenih, odn. fiktivnih. Jer ima mnogo slučajeva, veoma mnogo, više nego drugih, da su se npr. srpski jerarsi (vladike) obavezivali na uniju, ali sasvim neiskreno i da su je napuštali čim im se pruži prilika.
Mnogo je tragova o tome ostalo, kao što smo rekli. Najveći deo je sad baš pronađen, u toku ovog veka: od Alekse Ivića, Radoslava Grujića, Mihaila Gavrilovića, itd. Neka akta su saopštili i katolički prelati: Lopašić, Šimrak i drugi, mada nerado i nepotpuno. Sve je to znalački i majstorski obradio akademik Jovan Radonić u više puta citiranoj knjizi
"Rimska kurija i južnoslovenske zemlje", izdatoj 1950 (pisanoj, po svojoj prilici, za vreme II svetskog rata). Ta knjiga (113) iznosi u detaljima prozelitsku katoličku akciju na celom Balkanu.
(Nastaviće se)
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.
