Спорне територије Срба и Хрвата (7) - Покатоличавање преко новорођенчади и мртвих

Средства и методе били су разни, а циљ увек исти. Некад се поступало рафинисано и опрезно, неки пут опет са претњама и грубом силом. Неки пут се као етапа тражила "унија", просто признавање папског примата и партикуле "филиокве" у симболу вере, други пут је захтевано да се новодошли Срби одмах сасвим покатоличе, да прихвате римокатоличку веру и обред.

Бракови без благослова

Неки пут је просто забрањивано њиховим свештеницима да се населе и дејствују, тако да се народ сам почео обраћати на католичке свештенике, не желећи пустити мртвога да се не опоје, дете да се не крсти, младенце без благослова брака.

Зависило је од разних околности како ће поступати прозелити и која ће средства моментано изгледати најефикаснија. Зависило је од броја пребеглица, од средине у којој су насељени (да ли је искључиво католичка, да ли у њој већ има досељених православаца, да ли има цркве и попова православних, организоване јерархије, итд.), од њихове резистентности, која је веома брижљиво тапкана. Али више од свега, ова акција је зависила од спољне и војне ситуације. Ако је рат с Турцима био у току или на помолу, онда би акција преверавања била сведена на најмању меру или чак привремено обустављена, јер је онда српска војна помоћ била неопходно потребна и меродавни нису желели да Србе драже. Чим би опасност била за тренутак отклоњена, мере прозелитизма и инквизиције предузимане су изнова. Све жешће и грубље уколико је опасност од нових ратних заплета била мање вероватна.

Водило се рачуна и о Србима преко, у границама Турске, да би их помогли код војних подвига, или да би се и сами преселили у границе Аустрије. Водило се рачуна и о расположењу Русије до чијих управљача су често стизале жалбе пребеглих Срба због притиска на њихову веру. Русија их је узимала у заштиту кад су јој политичке околности то дозвољавале.

Водило се о много чему рачуна кад се радило о томе какве методе и који моменат имају да изаберу за прозелитску акцију, али сама намера није напуштана никад, нити је могла бити напуштана.

Најтеже је, разуме се, стање било у Хрватској и Славонији, где је постојала до појаве Срба верска хомогеност (док је у ужој Мађарској било веома много калвина и лутерана, па и Јевреја, а такође и православних Румуна). Локални бискупи, првенствено загребачки, нису могли никако пристати да на "њиховој територији, у "њиховим" дијецезама, дејствују епископи друге вере, чак "шизматичке".

И они су били нарочито ревносни и бескомпромисни у прозелитизму. Централна власт у Бечу, кругови око владаоца (цара) итд, били су такође, као ултрамонтанци и "браниоци вере" (то је био саставни део њихове титуле), интимно сасвим за акцију преверавања. Али су они морали водити рачуна и о државним интересима: о војној помоћи Срба, о спољним реперкусијама итд, о чему католичка јерархија није принципијелно морала водити рачуна.

Ватикан против српства

Она је увек гурала и тражила што ефикаснију акцију. Беч је кочио колико је могао. Локална католичка хијерархија је имала јаког помагача у Римској курији (Ватикану), који је опет преко својих дипломатских представника, преко својих нунција у Бечу, настојао код цара и владе да се што мање опиру прозелитској акцији његових бискупа и мисионара. Захваљујући тој дипломатској активности и обичају локалне јерархије да о свим тим стварима подробно извештава Курију, остали су многи писмени трагови ове прозелитске делатности католичке цркве према Србима који су тражили свој спас у границама аустријске државе. Ови су бежали од турског терора, који је запостављао и мање гонио њихову веру, да одмах код прелаза наиђу на јаче и грубље гоњење вере, на тежњу чак да своју прадедовску веру напусте.

Зашто су онда напуштали Турску, питали су се многи, па су се чак неки међу њима понова враћали у Турску, а једно велико мноштво из Баната прешло у Русију. Народ је одолевао колико је могао овој прозелитској акцији и њени успеси подбацују страховито у сразмери употребљених средстава. Али је било и успеха и трајних и привремених, одн. фиктивних. Јер има много случајева, веома много, више него других, да су се нпр. српски јерарси (владике) обавезивали на унију, али сасвим неискрено и да су је напуштали чим им се пружи прилика.

Много је трагова о томе остало, као што смо рекли. Највећи део је сад баш пронађен, у току овог века: од Алексе Ивића, Радослава Грујића, Михаила Гавриловића, итд. Нека акта су саопштили и католички прелати: Лопашић, Шимрак и други, мада нерадо и непотпуно. Све је то зналачки и мајсторски обрадио академик Јован Радонић у више пута цитираној књизи

"Римска курија и јужнословенске земље", издатој 1950 (писаној, по својој прилици, за време II светског рата). Та књига (113) износи у детаљима прозелитску католичку акцију на целом Балкану.

 (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.