ФЕЉТОН: Деведесете - извод из ратног дневника (33): Караџић: Мапа о подјели Босне нема

Славиша Сабљић
ФЕЉТОН: Деведесете - извод из ратног дневника (33): Караџић: Мапа о подјели Босне нема

Караџић нас убјеђује да "мапа о подјели Босне нема" и да ће се дијелити по оној "што освојиш твоје је"... Међутим, Јајце, Шипово, Петровац су пред падом. Чим је завршио разговор и спустио слушалицу, одмах пита пратиоце куда се може до Бањалуке, али да се не иде преко Мркоњић Града. Јер Мркоњић Град само што није пао...

12. септембар 1995.

Улазим у педесету годину, надам се, каквог таквог, али ипак живота... На Балкани сам код Мркоњић Града... Караџић нас убјеђује да "мапа о подјели Босне нема" и да ће се дијелити по оној "што освојиш твоје је"... Међутим, Јајце, Шипово, Петровац су пред падом. Караџић у телефонском разговору за Радио Јајце убјеђује слушаоце, односно грађане Јајца да "не брину". Чудим се како то вели, а добро зна да је све то већ готова ствар. Односно да ће све бити изгубљено... Чим је завршио разговор и спустио слушалицу, одмах пита пратиоце куда се може до Бањалуке, али да се не иде преко Мркоњић Града.

Јер Мркоњић Град само што није пао...

13. септембар 1995.

Сам сам на Оштрељу. Тамо гдје је све до ноћас била команда Корпуса. Гдје је још јуче било на десетине старјешина и војника... Командант Корпуса и његови сарадници су већ мјесец дана у Петровцу. Млате празну сламу... А градови, падају ли падају...

И мој Дрвар данас је пао у руке бојовника из Седме гардијске бригаде Хрватске војске којом командује Иван Кораде. У Дрвар су ушли из правца Грахова... Дијелови Прве гардијске бригаде, такође из састава Хрватске војске, у Дрвар су стигли нешто касније и то из правца Гламоча... О свему овоме телефоном причам са Николом Деретићем. Сузе ме гуше... Мој Дрвар гори... Четврти пут у својој историји...

14. септембар 1995.

Спавали смо на Ланишту. На путу према Кључу... Пао је и Петровац... Нови егзодус... Бјежи и војска и педесетак хиљада људи... Јединице Дринског корпуса испред цивила. Бјеже... Срамота... Кажу ми да се иде према Приједору... Био сам јутрос и у Кључу. Погинуле двије жене... Муслимани пробили све линије српских бораца на бихаћком ратишту... У све нас се увукао страх да не дођемо у окружење...

Бјежимо... Мислили смо се скрасити у Саници, али... Ево нас на конаку у Томини. Спавам и то сам, у једној од учионица овдашње основне школе. Ко зна шта ће сутра бити са нама.

16. септембар 1995.

У Санском Мосту сам. Јад и нове слике страдања... Пао је и Кључ. Артиљеријска ватра чује се отуд од Санице... Хрвати у Дрвару успоставили полицијску станицу и општинску власт... Мркоњић Град се још некако држи...

20. септембар 1995.

Жељко Ражнатовић Аркан данас "соли" памет како ће све бити у реду... Како "мјеста никаквом страху нема"... Како се "српска земља мора бранити и одбранити..." Може те приче причати онима који су далеко од фронта и збиље. Али не и мени... Јер, мјесецима сам на палуби брода који тоне... И којег више нико не може спасити...

1. октобар 1995.

Кренуо сам према Красуљама. Тамо у санском крају. Веле да Петнаеста добро напредује. Стижем до моста преко ријеке Сане у Врпољу. Порушен је. Инжењерци га, кажу због безбједносних разлога, минирали... Међутим, наши су ријеку Сану "савладали" понтонским мостом. А на том мосту стојим са неким војником. Из Брчког је, али му име не знам. Прича ми:

"Прије десетак година радио сам у загребачком 'Вијадукту'. Саградили смо поред пуно других и овај мост. Градили смо га моји другови, односно радне колеге, и ја пуних шест мјесеци... А види данас. Срушили смо га за само неколико секунди. Подизао сам га са друговима пола године, а срушио, са другим друговима, за само неколико секунди... Ето, то ти је прича о мосту којег је било, а кога више нема...!"

(Сутра: Крајина на кољенима)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана