ФЕЉТОН Како је НДХ планирала да очисти Врбаску бановину од Срба (4): На бајонете набадана и дјеца из колијевке
Хрватски генерал Милан Мизлер из Врховног оружничког заповједништва у Загребу обавијестио је о злочину код Бањалуке 18. фебруара 1942. високе званичнике НДХ, “војсковођу - доглавника”, генерала Ивана Перчевића из Поглавниковог војног уреда, Андрију Артуковића, министра унутрашњих послова, Еугена Диду Кватерника, равнатеља за јавни ред и сигурност, и генерала Владимира Лакса.
Мизлер је написао да је 7. фебруара 1942. у Дракулић, Шарговац и Мотике код Бањалуке дошло око 100 усташа из Поглавникове тјелесне бојне предвођених двојицом официра, “са којима је био и фрањевац Филиповић из фрањевачког самостана у Петрићевцу”, као и Стипе Голуб из Шарговца са још двојицом, који су били водичи “и показивали усташама које су куће грко-источњака”.
Без изузетка
Мизлер је навео да је убијање вршено у све три села истовремено, “тако да је у року од три, четири сата било све свршено”. Убијање је вршено сјекирама, крамповима и ножевима.
У селу Дракулићу, само у једној већој породици наишле су усташе на отпор, јер становници нису хтјели изићи из куће одупирући се оруђем, сјекирама и вилама, због чега је од стране усташа бачена бомба у кућу од које су дјелимично поубијани и присиљени на предају.
На мјесту гдје су куће више групиране, “становници су отјерани на једно мјесто и тамо поубијани, редом мушкарци, жене и дјеца, те сви побацани на гомилу и остављени, а гдје је кућа била осамљена, ти су укућани у њој побијени и остављени у дворишту. То је рађено вјероватно због бржег и лакшег покапања лешина”.
У једном њемачком извјештају од 19. фебруара 1942, састављеном у Београду, а на основу дописа који је три дана раније упутио један “посредник” из Бањалуке, речено је да су усташе из Поглавникове тјелесне бојне заклале све рударе православне вјере у руднику Раковац, да њихов број није утврђен, али да он износи између 31 и 63 људи. Међу њима је био и један римокатолик, који своју вјеру није могао да докаже. Село Дракулић било је са свих страна блокирано, а наредба је гласила “да се сви православни без разлике у погледу старости и пола закољу. Тако су на бајонете набадана дјеца из колијевке па до стараца од 90 година, изузеци нису били дозвољени”. Ако је некоме и успјело да се спаси, “тај се сакрио код људи у граду или његовој околини, но таквих је, међутим, било јако мало и они ни данас не смију изаћи на свјетлост дана”.
Спаљивање
У Мотикама је било исто као и у Дракулићу, а у Шарговцу је било још ужасније. Једној групи од седам усташа “који су били најкрволочнији, до данас се још не знају имена”. Злочин је извршен по наређењу Зелића, који се потом вратио у Загреб, римокатоличког свештеника Филиповића и двојице синова Марка Плетикосе из Буџака. У извјештају је речено да тачан број убијених још није утврђен, али се наводи 1.750 душа. Речено је и то да је у штали сељака Митровића у Дракулићу “50 душа нагурано, затим је штала запаљена, тако да су људи живи спаљени”.
Очевици покоља у Шарговцу “кажу да је 53 дјеце убијено из основне школе”. Даље се наводи да су међу “бестијалним злочинцима били такви садисти који су свој посао тако организовали да су малу дјецу набадали на бајонете а тек онда пуцали у њих”. Извјештај се посебно бави усташом Татеком, који се хвалио да је “уклонио” 1.500 људи у једном дану. Хрватски мјештани Шарговца, који су раније пружали гостопримство српским комшијама, “те исте људе, дјецу, жене (...) клали су каквим год да су дохватили убилачким оруђем као и дрвеним цјепаницама, мотикама, вилама за ђубриво или сијено и разним другим”. Одмах по покољу министар Хилмија Бешлагић отишао је у Загреб како би спријечио даље злочине “који су предстојали за Бањалуку”.
Опијене хорде
У једном њемачком извјештају од 26. марта 1942, који се бави приликама у западној Босни, тј. бившој Врбаској бановини, од априла 1941. до марта 1942, речено је да је уочи злочина село Дракулић “које ништа није слутило и које је било осуђено на смрт, опколила са свих страна поглавникова тјелесна гарда”, након чега је Марко Гагула, старјешина села, водио усташе од куће до куће.
“Уплашени, сметени сељани били су извлачени из кревета, побројани и нагурани у овчије торове”, послије чега су “од 80 породица у животу остала само три дјечака. (...) Сви остали, од одојчади па до стараца, били су заклани. Да, заклани на нељудски начин, онако како је то било својствено тјелесној гарди државног поглавара Независне Државе Хрватске. Да, оне исте Хрватске, у којој су се током 23 године трајања Југославије само хвалисали хиљадугодишњом хрватском културом. У 11 сати у Дракулићу више није било ниједног Србина. Најмирније село у цијелом срезу затрто је у року од два сата. Само ученика основне школе било је њих 40 који су умрли...”
У извјештају је наведено да је клање настављено и у Шарговцу, да је убијено “маљевима и крамповима” и 57 рудара у Раковцу, “часних мушкараца, који се никада нису бавили политиком, који су вриједно, не жалећи се, зарађивали свој хљеб”. Поглавникова тјелесна бојна донијела је у Бањалуку богат плијен, “тешко зарађени иметак убијених, неколико стотина крава, волова, оваца. (...) Предвођене римокатоличким свештеником, велечасним Филиповићем, крвљу опијене хорде су се приближавале граду. Њихов звјерски инстинкт није могао у потпуности да се задовољи.” У извјештају је речено да је долазак министра Бешлагића и италијанског конзула Скрабинија спасао преостале Србе у Бањалуци.
- Министар је био депримиран, а нарочито кад је чуо шта се има у виду за Бањалуку. На све стране су ишле његове интервенције, ипак без успјеха, јер само је поглавар државе, поглавник, могао да заустави предложена клања. Министар се лично својим малим аутомобилом одвезао у Загреб - наведено је у њему.
Док су преостали Срби бјежали из града у свим правцима, муслимани су сазвали “конференцију и уложили протесте против покоља. Само се римокатолички бискуп није могао појавити, јер је био грипозан”.
Уништење
Телеграм, који је стигао из Загреба, зауставио је даље злочине. Наводно је командант усташа опозван, али око 3.000 недужне српске дјеце, жена и мушкараца је изгубило животе. Усташка мржња према свему што је српско, а нарочито католичка, била је тако велика да се не штеди ниједно средство када треба да се постигне коначан циљ, истребљење шизматика.
(Фељтон је урађен по књизи историчара Горана Латиновића и Николе Ожеговића “Хрватски злочин над Србима у руднику Раковац и селима Дракулић, Шарговац и Мотике код Бањалуке 7. фебруара 1942”. Издавач књиге је Србско сабрање “Баштионик”).
Наставак у наредном броју “Гласа Српске”.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
