ФЕЉТОН Историјске сједнице Првог сазива Народне скупштине, медијски одјеци: Офанзива на Српску по мапи Контакт групе

Како су медији објавили након затворене сједнице, предсједник Скупштине је изјавио да ће запакована коверта у којој су посланици написали одговор бити отворена у Женеви “због опреза пред покушајима међународне заједнице да наметне прелиминарна рјешења”. У вијести Агенције “Срна” објављеној под насловом “Шта крије наранџаста коверта” наводи се да су се “дискусије посланика кретале од резолутног одбијања плана Контакт групе до умјеренијих тонова и давања конструктивних приједлога”.

Основне замјерке на план биле су да није прецизиран уставни статус Републике Српске, те да се мапама које предвиђају подјелу БиХ у омјеру 51:49 одсто, Посавина своди на узак коридор, а да је за Брчко намијењен неприхватљив статус. Иако је једино било извјесно да у коверти пише “да” или “не”, по изјавама које су пратиле сједницу било је јасно да је одговор на понуђени план негативан.

Плебисцит

Одлука ће бити објелодањена већ сутрадан у Женеви, а чланови Контакт групе затражиће од Републике Српске да промијени одговор и прихвати план до 30. јула 1994. године. Донијети такву одлуку било је немогуће јер је по овом плану Република Српска морала да уступи велики дио територије коју је контролисала Муслиманско-Хрватској Федерацији. 

Због тога је Народна скупштина одлучила да поново пита народ. Донесена је одлука о изјашњавању о плану Контакт групе на плебисциту 27. и 28. августа 1994. године. На том плебисциту, чији је резултат Народна скупштина прихватила 1. септембра 1994, 96,12 одсто грађана изјаснило се против прихватања плана Контакт групе. Слободан Милошевић након ове одлуке изјавио је да “нико нема право да одбије мир у име целог српског народа”, те да вође Републике Српске поступају против интереса цијелог српског народа и осталих грађана Савезне Републике Југославије. Дошли су најтежи дани од почетка рата. Милошевић је појачао санкције на Дрини, а прекинуте су чак и телефонске везе са Србијом. Почели су ваздушни напади НАТО снага на Републику Српску. Појачали су се и напади на Републику Српску од стране Армије Републике БиХ. И у једном интервјуу који ми је тог новембра 1994. године дао Никола Кољевић, а објавила “Јавност”, наслов је открио све оно што ће се касније и догодити “Офанзива на Републику Српску по мапи Контакт групе”.

Мировним плановима Народна скупштина неће се бавити до краја 1994. године, а он ће се поново на дневном реду наћи у фебруару 1995. Важно је напоменути да је крајем 1994. године одржана још једна важна сједница, не толико у међународном колико у смислу функционисања демократије у раду парламента. Наиме, на сједници 29. децембра 1994. седам народних посланика формирало је Клуб независних посланика и овим је Народна скупштина добила два клуба који су до тада дјеловали у јединственом Клубу посланика Народне скупштине. За предсједника Независног клуба изабран је Милорад Додик, а чинили су га некадашњи чланови Савеза реформских снага и Социјалистичке демократске партије БиХ. Додик је након сједнице рекао новинарима да ови посланици желе да се чује њихов аутономан глас у парламенту у времену у којем се рјешава судбина српског народа.

Нова ситуација

И заиста, Клуб независних посланика је већ на сједници у Шамцу, одржаној 13. фебруара 1995, изнио први аутономан глас који је гласио да треба подржати план Контакт групе. Међутим, Народна скупштина већином гласова одбацила је њихово писмо прочитано на почетку сједнице и тврдње изречене у корист прихватања плана. Предсједник Клуба Милорад Додик у изјави Агенцији “Срна”, емитованој 13. фебруара 1995. у 13 часова, рекао је да ће “Клуб истрајати у настојању да се план Контакт групе прихвати као основа за даље дјеловање”.

За нас новинаре била је ово нова ситуација у којој однедавно постоје два клуба, а чланови Клуба независних посланика нашли су се на удару због другачијег става.*

Народна скупштина са сједнице у Шамцу упутила је писмо Слободану Милошевићу у којем га позива да укине санкције на Дрини и понавља да су мапе разграничења неприхватљиве.

Још један занимљив догађај везан је за ову сједницу, коју су поред домаћих пратили и новинари “Асошијетед преса” и “Ројтерса”. Јован Ковачић, који је у то вријеме радио за “Ројтерс”, у једној паузи упитао је Радована Караџића како гледа на објављивање листе ратних злочинаца коју је издао Међународни суд за ратне злочине у Хагу и на којој је и његово име. Мени редакција није јавила ову вијест па сам само поставила диктафон. Караџић је одговорио кратко на енглеском језику и била је то његова прва изјава о Хашком трибуналу, емитована 13. фебруара 1995. у 16.55 часова у “Срнином” тикеру вијести. Изјава је гласила: “Република Српска извешће пред суд сваког за кога се докаже да је починио ратни злочин. Наш Устав забрањује да испоручујемо грађане Републике Српске”.

И док се план Контакт групе “крчкао”, а мапе вјероватно кориговале далеко одавде, у априлу 1995. одржана је једна од најдраматичнијих сједница са становишта унутрашњих односа у Републици Српској. Сједница Народне скупштине у Санском Мосту почела је 15. априла у 11 часова. Ноћ уочи сједнице одржана је сједница Клуба посланика и Главног одбора СДС-а који су иза затворених врата донијели закључке.**

Суочене са притисцима за усвајање плана Контакт групе и тешком ситуацијом на фронту, власти Републике Српске и Републике Српске Крајине су на овој сједници покренуле иницијативу за реализацију Приједорске декларације о уједињењу Републике Српске и Републике Српске Крајине у јединствену федерацију. Очито је да су на овај начин покушале да поправе преговарачку позицију. Уочи сједнице могло се чути да су мапе Контакт групе направљене да Република Српска и Република Српска Крајина нестану као државе.

(Наставак у сљедећем броју “Гласа Српске”)

*Додик је, када сам затражила изјаву у Шамцу, рекао: “Шта ће ти кад је не смијеш објавити?” “Смијем”, рекла сам, јер сам знала да на деску Агенције “Срна” сједе професионалци који неће поставити питање. И заиста, вијест је емитована, тачно у 13 часова.

**Новинар Срне Неђо Ђевић по “земљачкој” линији “извукао” је закључке од предсједника Извршног одбора СДС-а Велибора Остојића. Док је Остојић читао закључке написане руком на папиру, спустила сам диктафон и снимила га. Закључке смо послали редакцији која их је објавила у један час иза поноћи. Овај детаљ веома је занимљив са становишта слободе медија у ситуацији у којој би та слобода с правом могла бити озбиљно ограничена. А није била.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.