ФЕЉТОН Историјске сједнице Првог сазива Народне скупштине, медијски одјеци: Овако је почело...

На сједницама је, поред домаћих, био и велики број страних новинара, а сасвим извјесно највећи број акредитованих новинара пратио је сједницу на Јахорини, одржану 5. и 6. маја 1993. године на којој је одбијен Венс-Овенов план.*

У овом тексту покушаћу да вас подсјетим на неке од најважнијих сједница о којима су писали и које су пратили са пажњом не само медији у Републици Српској него и сви свјетски медији и које заиста с правом носе епитет историјске.**

Руководство Народне скупштине одлучило је да се сједнице у рату одржавају широм Републике Српске, како би показало компактност територије и бригу за све дијелове земље. Тако су сједнице одржане у Билећи, Зворнику, Шамцу, Приједору, Бијељини, Мркоњић Граду, Новом Граду, Бањалуци, Санском Мосту, али ипак највећи број њих одржан је у Палама и на Јахорини. Некада је посланицима било веома тешко да дођу на сједницу јер територија није била компактна и било је немогуће остварити путну комуникацију, по чему је посебан подухват била сједница одржана почетком 1993. године у Билећи, а на коју су посланици стизали како су знали, неки хеликоптерима, а неки обилазним путевима преко Србије и Црне Горе. И скупштинска Служба путовала је заједно са њима, јер морало се куцати на лицу мјеста, правили су се закони, улагали амандмани, писале резолуције, декларације и закључци.

Најважнијим сједницама Првог сазива присуствовао је велики број гостију, међу којима су увијек били високи црквени великодостојници, који су се неријетко обраћали посланицима, интелектуалци, писци, историчари, публицисти...

Затворено за јавност

Велики број сједница, посебно оних на којима су разматрани мировни планови или ситуација на фронту, био је, бар једним дијелом, затворен за јавност. Међутим, чини се да смо са њих извјештавали континуирано и несметано, јер би нам увијек неко од посланика који би изашао са сједнице да запали цигарету, попије кафу или удахне свјеж ваздух, преносио шта се збивало изнутра. Тај први сазив парламента био је у том смислу “непослушан”, радо су разговарали са нама, домаћим новинарима, и без зазора нам преносили детаље са сједнице.

Оно што је посебно занимљиво јесте да су и такозване историјске сједнице имале обиман дневни ред, јер би послије разматрања најважније тачке, као што је мировни план, посланици прешли на дио сједнице на којем су разматрали и усвајали велики број закона од којих су многи, уз измјене, до данас на снази.

Након што су хрватски и муслимански посланици објавили независност БиХ на сједници Скупштине Социјалистичке Републике БиХ, 15. октобра 1991, прегласавањем српских посланика, они су 24. октобра 1991. године одржали заједничку сједницу и донијели Декларацију Скупштине српског народа у БиХ чиме је формирана Скупштина српског народа. Прва сједница је одржана одмах. Посланик, угледни сарајевски љекар Милутин Најдановић, који је на почетку рата убијен у Сарајеву, предложио је да за предсједника Скупштине буде изабран Момчило Крајишник и та одлука прихваћена је једногласно. За потпредсједнике изабрани су Милован Милановић и Бранко Симић, а за генералног секретара Милош Савић.

Одлуке

На тој истој сједници донесена је Одлука о расписивању плебисцита о остајању српског народа БиХ у заједничкој држави Југославији који је одржан 9. и 10. новембра 1991. На плебисцит је изашло 1.350.000 грађана и скоро 100 одсто изјаснило се за останак у Југославији.

Након плебисцита сједница Скупштине српског народа у БиХ одржана је у сарајевском хотелу “Холидеј ин” 21. децембра 1991. године. На њој је донесена одлука да до 14. јануара 1991. буде проглашена Српска Република БиХ коју чине сва насељена мјеста у којима се апсолутна већина становника изјаснила за останак у Југославији.

На овој, Четвртој сједници Скупштине, донесена је Одлука о образовању и избору Министарског савјета Скупштине српског народа у БиХ, као прве Владе Републике Српске. Министарски савјет су сачињавали предсједник, 18 министара и пет предсједника влада српских аутономних области, који су били његови чланови по положају. За предсједника Министарског савјета изабран је др Миодраг Симовић. Овај састав Владе није никада у потпуности заживио.

Скупштина српског народа у БиХ, 8. јануара 1992. године, усвојила је Декларацију објаве Републике Српске БиХ, а сутрадан, 9. јануара, Декларацију о проглашењу Републике српског народа БиХ.

На сједници 28. фебруара 1992. Скупштина је донијела Устав Српске Републике и Уставни закон за његово спровођење. 

Након убиства српског свата на Башчаршији у Сарајеву, прва сједница одржана је 18. марта 1992. и на њој је Скупштина српског народа у БиХ прихватила мировни план португалског дипломате Жозеа Кутиљера, који је предлагао да БиХ буде уређена као децентрализована држава три национална кантона. Тај документ одбили су представници муслиманског народа, иако га је Алија Изетбеговић претходно потписао.

Након што је 6. априла 1992. крња Влада Социјалистичке Републике БиХ, на основу муслиманско-хрватског референдума, прогласила независност БиХ од Југославије, а Европска заједница признала ту независност, у Бањалуци се већ сутрадан, 7. априла 1992, састала Скупштина Републике Српске БиХ и донијела Одлуку о проглашењу Републике Српске БиХ и останак у Југославији, засновану на резултатима плебисцита. На истој сједници Скупштина је обавијештена да су оставке у Предсједништву Социјалистичке Републике БиХ поднијели српски чланови Биљана Плавшић и Никола Кољевић.

Одлука о отцјепљењу БиХ од Југославије запалила је ратну бакљу. Република Српска и њене институције наставиле су свој самосталан пут. Тако је у Бањалуци 12. маја 1992. године одржана сједница Народне скупштине на којој су донесене стратешке смјернице одбране Републике Српске и основана Војска Републике Српске за чијег команданта је именован генерал Ратко Младић. Изабрано је и Предсједништво Српске Републике БиХ, које су чинили Радован Караџић, Биљана Плавшић и Никола Кољевић. Ова сједница одвијала се иза затворених врата, а њене одлуке саопштене су по завршетку засједања.

(Наставак у сљедећем броју “Гласа Српске”)

* Најмање 200 новинара запосјело је Јахорину, а данас, са ове дистанце, Јахоринска сједница била је и моје велико “ватрено новинарско крштење”.

**О сједницама са којих сам извјештавала писаћу нешто опширније, а оне на којима су биле моје колеге у овом тексту биће фактографски забиљежене, кроз тикер емитованих вијести Агенције “Срна”.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.