ФЕЉТОН Како је НДХ планирала да очисти Врбаску бановину од Срба (5): Са вечере у самостану кренули у крвави пир
Фебруарски злочин над Србима 1942. изазвао је пажњу истражних органа нових југословенских власти, војних и цивилних, у ослобођеној Бањалуци 1945. године.
Срески народни одбор, као орган нове власти у Бањалуци, располагао је 9. новембра 1945. податком о око 2.300 убијених Срба, “људи, жена и дјеце” у Дракулићу, Шарговцу и Мотикама. Четири дана касније Окружна комисија за испитивање ратних злочина окупатора и њихових помагача посједовала је извјештај да су Срби у тим селима “поубијани, поклани, натицани на бајунете све од дјетета у колијевци до стараца и старица до 90 година”. У злочину “једна група од седам усташа била је најкрвавија, а чија се имена за сада још не знају”.
Свједочења
Улога римокатоличког свештеника Мирослава Филиповића - фра Томислава, из самостана на Петрићевцу, у злочину над Србима у селима код Бањалуке 7. фебруара 1942, заслужује нешто више пажње. Наиме, осим што је био један од главних подстрекача и организатора покоља, Мирослав Филиповић - фра Томислав лично је учествовао у убијању људи. По послијератном свједочењу учитељице Добриле Мартиновић, фра Томислав ушао је са 12 усташа у њен разред у основној школи у Шарговцу и тражио од ње да из клупа изведе једно српско дијете. Учитељица је, не слутећи шта се спрема, извела Радојку, једанаестогодишњу кћерку Ђуре Гламочанина, коју је фратар “заклао пред осталом дјецом, учитељицом и усташама”. Потом је у учионици наступила паника међу осталом дјецом, која су вриштала и јаукала. Српска дјеца су изведена испред школе и убијена, о чему је свједочила и учитељица Марија Шуњић.
У школском дневнику остало је забиљежено да су Радојка Гламочанин и остала српска дјеца “умрли 7. фебруара 1942. године”. Радило се о 53 дјеце, ученика основне школе у Шарговцу, премда постоји и мишљење да је убијено 52 ђака, односно да ученица Драгица Курузовић тог дана није дошла у школу.
Током покоља убијено је укупно 551 дијете у сва три села. Међу њима једанаесторо дјеце рођено је 1942, 45 дјеце рођено је 1941, 82 дјеце рођено је 1940. Поједине жене и дјевојчице биле су силоване, а потом убијене.
Правда
Бискуп Јозо Гарић правдао је Мирослава Филиповића - фра Томислава, о чему је извијестио италијански вицеконзул Фабиани 4. марта 1942. Гарић је говорио да је Филиповић “ишао да исповиједи рањенике” и “да донесе рањеницима задњу вјерску утјеху”. Ипак, Јосип Лопаревић из самостана на Петрићевцу свједочио је да је фра Томислав учествовао у покољу у селима код Бањалуке, а да је послије тога напустио овај римокатолички самостан и ступио у усташку војску, гдје је добио чин.
У логору Јасеновац као заповједник вршио је масовна убиства и злочине над затвореницима. О злочинима Мирослава Филиповића - фра Томислава свједочи и писмо Петра Пајића, римокатоличког свештеника из Врбањаца код Котор Вароша, које је упутио Фрањи Кралику, уреднику Католичког тједника у Сарајеву, након самог догађаја. У њему се каже: “Грозно смо се огријешили пролијевањем невине крви и пљачком. Замисли само! Поклали су големо влашко село Мотике и Дракулић. Погинуло је око 2.400 људи. Поклали су и жене у породу и дјецу у бешици. Згражам се и тугујем. Прије клања навратили су у самостан на Петрићевцу. Ондје мезили, вечерали, шта ли. А онда под водством Филиповића на Дракулић. Он је и сам убио сјекиром педесет седморо. Био је сав крвав. А онда је пружио другом сјекиру... Масовна гробља све пред кућама. Наши су сељаци из сусједних села католици, све крваве јастуке односили...”.
Након ослобођења фра Томислав ухваћен је и осуђен на смрт као ратни злочинац и погубљен у Загребу 1945. Виктор Гутић осуђен је на смрт вјешањем 11. фебруара 1947. и погубљен је у Бањалуци као ратни злочинац. Премда је Гутић успио 1945. године, макар привремено, да се склони у Италију, Филиповићу није пошло за руком да искористи један од “пацовских канала”, којим је Римокатоличка црква успјела да евакуише значајан број званичника НДХ, како државних и војних, тако и црквених, укључујући и ратне злочинце.
Обојицу је стигла овоземаљска правда, премда су јој припадници поглавникове тјелесне бојне, који су поднијели највећи терет извршења злочина, успјели умаћи, осим ако неки од њих нису ликвидирани 1945. у завршним операцијама на југословенско-аустријској граници. Казна је, углавном, изостала и кад су у питању учесници и саучесници у злочину међу локалним Хрватима, јер је само један осуђен на смрт, већина на временске казне затвора, а потом су амнестирани.
Без повода
Посебност злочина у селима код Бањалуке свакако је и у чињеници да су људи у тако великом броју убијени хладним оружјем: сјекирама, крамповима, ножевима, бајонетима, вилама, цјепаницама и другим оштрим и тупим предметима, а неки су и живи спаљени. Током злочина чуло се само неколико хитаца, јер су усташе пуцале углавном на оне људе који су покушавали да побјегну.
Чињеница да је планирани злочин био строго чувана тајна и да је био добро припремљен, да су Срби били изненађени, јер као лојални становници нису давали никаквог повода за насиље над њима, нити су га очекивали, утицала је на то да, са изузетком једног усамљеног случаја, Срби не пруже никакав отпор током читавог 7. фебруара 1942. Ипак, након што је злочин доспио у јавност, један број Срба са подручја Бањалуке придружио се српским устаницима и њиховој оружаној борби.
Током Другог свјетског рата (1941-1945) усташе су починиле велики број масовних злочина над Србима, како у логорским системима које је Независна Држава Хрватска основала и водила, тако и на стратиштима изван њих.
По броју убијених Срба издвајају се сљедећа подручја: Гаравице код Бихаћа (1941), Шушњар код Санског Моста (1941), Пребиловци код Чапљине (1941) и Стари Брод код Вишеграда, односно Рогатице (1942). Ипак, ни на једном стратишту у НДХ није убијено толико Срба у само једном дану као у селима Дракулић, Шарговац и Мотике и руднику Раковац код Бањалуке 7. фебруара 1942. године, чији су становници били потпуно лојални хрватској држави и нису дали никаквог повода да злочин буде почињен над њима. Изузетак могу да чине велики системи за уништавање Срба, попут логора Госпић - Јадовно - Паг (1941) и Јасеновац (1941-1945), гдје је, с обзиром на вријеме њиховог постојања и укупан број жртава, сасвим могуће да је број људи убијених у једном дану и премашивао број убијених у бањалучкој “Вартоломејској ноћи”.
Празно згариште
Злочини над Србима јачали су њихов ослободилачки покрет у Босанској Крајини, а једно од његових главних жаришта била је планина Козара на сјеверозападу области. Након хрватско-њемачке офанзиве против српских устаничких одреда на Козари у јуну и јулу 1942, више од 68.000 Срба са тог подручја одведено је у хрватске логоре, од чега близу 24.000 дјеце, од којих је око 12.000 убијено. Хрватски министар Младен Лорковић изјавио је у септембру 1942: “Ево, ја сам се ових дана вратио с подручја Козаре, шездесет километара дуго и готово исто толико широко подручје, које је било настањено искључиво Србима, данас је празно згариште.”
(Крај)
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
