ФЕЉТОН: Како је НДХ планирала да очисти Врбаску бановину од Срба (1): Од Бањалуке покушали да направе “Антинград”

Та област налазила се у оквиру Врбаске бановине, једне од девет великих административно-територијалних јединица Краљевине Југославије. Загребачки надбискуп Алојзије Степинац говорио је још у октобру 1939. године о планској колонизацији сјеверозападне Босне, додајући да ће она “брзо бити хрватска”. Анте Павелић наредио је 29. априла 1941. да се Потпредсједништво Владе НДХ, на челу са Османом Куленовићем, пресели у Бањалуку, што је остварено већ 1. маја 1941. Три дана касније, приликом Куленовићевог доласка у Бањалуку, Виктор Гутић, који се од априла 1941. налазио на челу усташког стожера за Босанску Крајину изразио је задовољство што га може поздравити “у новом главном граду Хрватске”, којег је намјеравао преименовати у “Антинград”, поручујући да “главни град и околину треба очистити од Срба, Јевреја и Рома”.

Гутић и црква

У организационој структури власти НДХ у Бањалуци и Босанској Крајини главну ријеч имао је Виктор Гутић, који се од априла 1941. налазио на челу Усташког стожера за Босанску Крајину, а био је и “ликвидатор бивше Врбаске бановине”. Гутић је стигао у Бањалуку 17. априла 1941, два дана након што су у њу ушли дијелови 183. њемачке дивизије. На челу Усташког стожера за “Босанску Хрватску” и Повјереништва за бившу Врбаску бановину, како се званично називало то политичко-управно тијело са сједиштем у Бањалуци, налазио се до средине августа 1941. кад је премјештен у Загреб на нову дужност. Гутић је под појмом “Босанска Хрватска” подразумијевао цијелу Босну, не само Босанску Крајину, односно бившу Врбаску бановину. Он је иначе био “главни наредбодавац, организатор и интелектуални зачетник свих злочина који су у то вријеме почињени у Бањалуци, Санском Мосту, Приједору и другим мјестима.

Највише позиционирани римокатолички свештеник у Босанској Крајини, бискуп бањолучки Јозо Гарић, давао је снажну подршку Гутићу и његовој политици, помажући превођење православних Срба на римокатолицизам. Његова подршка била је у складу са прогласом који је надбискуп загребачки Алојзије Степинац упутио римокатоличким свештеницима 28. априла 1941, позвавши их да се одазову “на узвишени рад око чувања и унапређења НДХ”, која је “давно сањани и жељковани идеал” и да испуне “своју дужност према младој хрватској држави.”

Добри односи између усташа и римокатоличког свештенства у Бањалуци и Босанској Крајини потврђени су средином маја 1941. године Гутићевом посјетом самостану на Петрићевцу, приликом чега је он одао признање фрањевцима за њихову предратну сарадњу са усташама наводећи - “сваки онај Хрват који се данас заузимље за наше дојучерашње непријатеље не само да није никакав добар Хрват, него је противник и ометач унапријед смишљеног, добро прорачунатог плана за чишћење наше Хрватске од нежељених елемената”.

Дискриминација

Све наредбе које је усташка власт издала у Бањалуци односиле су се само на Србе и Јевреје, од забрана кретања на улици од 21 до 6 ујутро и напуштања града без специјалне дозволе, до конфисковања имовине. Издата је и наредба да власници свих трговина, угоститељских локала и других радњи морају да замијене ћириличне натписе латиничним, како би из Бање Луке нестао “и најмањи знак српства, бизантизма и балканизма”.

Гутић је 21. априла 1941. забранио Јеврејима да улазе у кафане, гостионице и ресторане. У Бањалуци је тада живјело око 400 Јевреја. Под хрватском влашћу, током Другог свјетског рата, ниједан није могао да остане у свом дому. Рат је преживјело њих око 150, али их се у град до 15. новембра 1945. вратило само 24. Јевреји су у више наврата одвођени у логоре, а највише 28. јула 1942. године, кад је 170 мушкараца, жена и дјеце одведено из Бањалуке. Србима је било забрањено да сједну у аутобус, док не сједну сви Хрвати. Било је забрањено и купање свим Србима и Јеврејима у бањама: Слатина, Лакташи и Горњи Шехер, “под пријетњом најстроже казне”, како за појединце, тако и за власнике тих бања. Осим што је ћирилица била избачена са јавних мјеста, по зградама у Бањалуци били су истакнути увредљиви натписи Србима. Из Усташког стожера била је издата наредба да се ниједан Србин, тј. православни хришћанин, не смије више тако називати, већ наводити да је “грко-источњачке” вјере.

Прва убиства

Хрватске власти упутиле су опомену епископу Платону (Јовановићу), који је био на челу Бањалучке епархије Српске православне цркве, да у року од пет дана напусти “хрватске крајеве” и одсели из Бањалуке. Та мјера важила је и за све остале Србе, који су били родом из Србије и Црне Горе. Крајњи рок за њихов одлазак из града био је 29. април 1941. Свештеник Душан М. Мачкић разговарао је са Виктором Гутићем, молећи да тај рок буде одгођен. Међутим, Гутић је тада рекао Мачкићу: “Невоља је и ваша и наша, што је вас Срба апсолутна већина баш у срцу Хрватске - у Хрватској Крајини. А кад је срце болесно, сав организам болује. Наша је дужност да најприје срце лијечимо и излијечимо”.

Епископ Платон био је ухапшен 5. маја 1941. заједно са протојерејем Душаном Суботићем из Босанске Градишке, једним од најугледнијих свештеника Бањалучке епархије Српске православне цркве. Обојица су свирепо мучена, усташе су им чупале браде, резале нос, уши и бутине и сипале со у ране, а затим их убиле и бацили у ријеку Врбању, десну притоку ријеке Врбас. С обзиром на нестанак првог човјека СПЦ у Бањалуци двојица свештеника тражила су информацију од Гутића, који им је рекао: “Шта хоћете ви? Ништа немате да ме питате, нити ја хоћу да вам одговорим. Нема више Срба, не познајем ја Србе. Губите се одавде. Ово је срце државе Хрватске, а срце треба очистити од отрова. Ви сте тај отров. Доста смо вам ми овдје давали гостопримство ових задњих 250 година, више вам га не дамо.” Леш епископа Платона (Јовановића) пронађен је 20. маја 1941. у ријеци Врбањи, недалеко од Бањалуке, а дан касније у ријеци Врбас пронађен је и леш протојереја Душана Суботића.

Почеци

Капитулацијом Краљевине Југославије 17. априла 1941. и подјелом њене територије НДХ је организовала своју власт у свим областима које су дошле у њен састав, доводећи на одговорне дужности припаднике усташког покрета и оне који су им били блиски. Основна управна јединица у НДХ била је велика жупа, која је била подијељена на котаре. У јуну 1941. успостављено је десет великих жупа, да би наредног мјесеца територија НДХ била подијељена на 22 велике жупе. Једна од њих била је Велика жупа Сана и Лука, са сједиштем у Бањалуци, која је обухватала још и Приједор, Сански Мост, Кључ и Котор Варош.

(Фељтон је урађен по књизи историчара Горана Латиновића и Николе Ожеговића “Хрватски злочин над Србима у руднику Раковац и селима Дракулић, Шарговац и Мотике код Бањалуке 7. фебруара 1942”. Издавач књиге је Србско сабрање “Баштионик”).

Наставак у наредном броју “Гласа Српске”.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.