ФЕЉТОН Историјске сједнице Првог сазива Народне скупштине, медијски одјеци: Криза у односима војног и политичког врха

Мирјана Кусмук
ФЕЉТОН Историјске сједнице Првог сазива Народне скупштине, медијски одјеци: Криза у односима војног и политичког врха

Све што се збивало у Санском Мосту упућивало је на дубоку кризу и на неслагање војног и политичког руководства. Сви су о томе “шушкали”, а новинари су били потпуно одсјечени од сваког извора информација. *

Иако је сједница почела у 11 часова, прву вијест агенција “Срна” емитовала је тек у 15 часова, наводећи кратко да Народној скупштини извјештај о војној ситуацији у Српској, са освртом на стање на бихаћком ратишту, подноси генерал Ратко Младић.

Први дан сједнице, са које готово да није било вијести, окончан је око поноћи, а други је почео у недјељу, 16. априла, у 11.35 часова. Агенција “Срна”, тек предвече тога дана, у 17.25 часова, емитовала је вијест да посланици и даље расправљају о војно-политичкој ситуацији. Сљедећа вијест емитована је у два часа иза поноћи и у њој се наводи да су се “Младић и Караџић обратили поново посланицима и говорили о војној ситуацији”. И то је била посљедња емитована вијест са “Санске сједнице” Народне скупштине. Први пут ниједна ријеч о ономе што се дешавало у хотелу “Санус” није допирала до новинара, нити је било закључака.

Мјесец након “Санске сједнице”, 23. маја 1995. одржана је ванредна сједница Народне скупштина у Банском двору у Бањалуци. Сједница је сазвана након што је Хрватска војска заузела Западну Славонију, а једина тачка дневног реда била је “Војно политичка ситуација након окупације Западне Славоније”. Овој сједници присуствовали су у име Главног штаба Војске Републике Српске генерали Милан Гверо и Здравко Толимир. Посланици су осудили хрватску агресију на Западну Славонију.

Прича о уједињењу

И ова сједница била је затворена за јавност, али не у мјери у којој је била “Санска”. У паузи сједнице предсједник Скупштине Момчило Крајишник дао је изјаву да се поново разговара о уједињењу са Републиком Српском Крајином, а парламент је другог дана засједања, 24. маја, касно увече, донио одлуку о уједињењу Републике Српске и Републике Српске Крајине у једну државу са јединственом влашћу и одбраном. Одлука о уједињењу није реализована, а само два мјесеца касније услиједиле су велике војне акције у којима је Република Српска Крајина престала да постоји, а више од 200.000 Срба протјерано је из Хрватске у највећем егзодусу на просторима бивше Југославије.

У паузама сједнице новинари су постављали питања руководству Републике Српске да ли знају нешто о разговорима о мировним рјешењима о којима са америчким амбасадором и чланом Контакт групе Робертом Фрејзером разговара Слободан Милошевић?

“Добро је што Милошевић разговара са Американцима, јер Америка је најутицајнији пресудни фактор у свијету”, одговорио нам је на питање постављено током сједнице у Бањалуци Радован Караџић.

Истовремено одбио је да коментарише противљење уједињењу које је стизало од премијера Републике Српске Крајине Борислава Микелића, који је словио за блиског Милошевићевог сарадника.

Након што је у љето 1995. године “пала” Републике Српска Крајина, а стотине хиљада избјеглица кренуло 4. августа 1995. године на пут без повратка, започела је удружена хрватско-муслиманска офанзива на градове на сјеверу Републике Српске: Гламоч, Дрвар, Петровац, Сански Мост... Република Српска у тој офанзиви изгубила је 12 општина, а посљедњи је пао Сански Мост - 10. октобра 1995. године. У Бањалуку су се слиле десетине хиљада избјеглица. Таква атмосфера пратила је веома драматичну сједницу Народне скупштине, која је одржана у Банском двору у Бањалуци, 14. октобра 1995. године.

Вече уочи сједнице одржавале су се сједнице клубова посланика: Клуба СДС-а и Клуба независних посланика. Предсједник Клуба посланика СДС-а проф. др Војислав Максимовић рекао је да посланици овог клуба траже одговорност политичара и војних оперативних команданата у вези са збивањима на западу земље. Сједница је окончана око два часа иза поноћи, а Максимовић је по завршетку сједнице рекао медијима да је закључено да се западни дио Републике Српске мора одбранити свим средствима, док су у ваздуху лебдјеле стрепња и страх за судбину и саме Бањалуке.

Истовремено је Клуб независних посланика усаглашавао ставове за сутрашњу сједницу и прикупљао потписе за проглашење Бањалуке главним градом Републике Српске.

Најава Дејтона

Посланици су затворену сједницу Скупштине почели у 10.45 часова, 15. октобра 1995. године. Сједници је присуствовало 67 посланика. На самом почетку сједнице предсједник Клуба независних посланика Милорад Додик затражио је паузу како би се одржале заједничке консултације оба клуба у парламенту. Како нису успјели да усагласе ставове пред Народну скупштину изнесени су приједлози оба клуба. Додик је образложио иницијативу Клуба независних посланика да се смијени Влада и формира Влада националног спаса, чији мандатар би био посланик Анђелко Граховац. Рекао је да је иницијативу да Бањалука буде проглашена главним градом потписало више од 20 посланика.

Клуб СДС-а, чије ставове је презентовао Јово Мијатовић, тражио је да Скупштина донесе сљедеће закључке: да се дужности разријеше четири генерала: Милан Гверо, Здравко Толимир, Ђорђе Ђукић и Грујо Горић, да се реорганизује одбрана у зони Другог крајишког корпуса, да се Врховна команда измјести у Крајину, да се усагласи заједнички наступ на мировним преговорима и предсједнику Србије Милошевићу упути делегација на највишем нивоу.... Са сједнице су допирале вијести о тешкој и мучној расправи, о упозорењима да се Република Српска брани на три тачке - коридору, бањалучкој регији и Трнову, али и да се разговара о мировним преговорима који се воде далеко одавде, у Женеви и Њујорку.

Министар иностраних послова Алекса Буха рекао је први пут посланицима на овој сједници да је у Женеви договорено да ће се БиХ састојати из два ентитета, Републике Српске и Муслиманско-Хрватске Федерације, те да ће бити омогућени паралелни специјални односи са сусједним земљама.... што ће се и десити већ у новембру у Дејтону. На тај начин међународна заједница је дефакто први пут признала постојање Републике Српске.

Након мучних расправа, у један час иза поноћи објављено је да је са 60 гласова за и четири уздржана од гласања прихваћена оставка премијера Душана Козића, али и одбијен приједлог Клуба независних посланика о измјени члана 9 Устава Републике Српске да умјесто Српског Сарајева главни град буде Бањалука. Парламент је изгласао приједлог о смјени четворице генерала, те да се врховна команда премјести у Крајину.

У другом отвореном дијелу засједања разговарало се о положају прогнаног српског становништва, њиховом смјештању и хуманитарној помоћи. Шеф Републичког штаба за прихват и смјештај избјеглица Гојко Кличковић изнио је податак да је од почетка егзодуса из Западне Славоније преко територије Републике Српске, прешло 465.000 избјеглица. “Од тога је 230.000 са наших простора, а други дио је из Републике Српске Крајине”, рекао је он обраћајући се посланицима. У изјави датој “Гласу српском” по завршетку сједнице, предсједник Народне скупштине Момчило Крајишник рекао је да је сједница била тешка и по својим закључцима “историјска”.

(Наставак у сљедећем броју “Гласа Српске”)

*Прес-центар је био у пошти, удаљеној барем 200 метара од хотела “Санус”, гдје се одржавала сједница. Била је то једина сједница када је било немогуће пресрести народног посланика и сазнати било шта. Занимљиво је да су и ову сједницу пратили извјештачи највећих свјетских медија.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана