Sporne teritorije Srba i Hrvata (2) - Srbi hoće da oslobode Krajinu od Turaka
Da ilustrujemo pustoš koja je vladala tamo, gdje su se Srbi naseljavali i način na koji su se Srbi doseljavali. Navešćemo jedno srpsko pismo s kraja XVI veka, dajući mu neka mala objašnjenja. To je jedno od retkih sačuvanih srpskih pisama, koja su namerno uništavana od katoličke propagande.
Aleksa Ivić je svojim ispisima iz bečkog Državnog i ratnog arhiva objavio to pismo prote Radoslava i ostalih srpskih glavara iz Ponja, nadhercogu Ferdinandu pisano jula 1596. godine, kojim predlažu zajedničku akciju protivu Turaka. Pismo je pisano u čistoj srpskoj ćirilici, ikavski. Početak mu je ovakav: Od nas hristianskih sinov, mi protopopa Radoslav, biškup pounskih krajin i poglavnik i zapovidnik trideset popov i pravitelj Kristianske vire, vazmožnomu i vazveličenomu... gospodinu hercogu pišemo poklon i lipo pozdravlenije: pounska krajina, vlaški sinovi, naipri biškup Radoslav, vojvoda Miloš, knez Dojčin, knez Radak, Bogdan aga, knez Vraneš, knez Manojlo, Vuica juzbaša, knez Bogdan, harambaša Drakula, odabaše Tomaš, Radohnja, Radoje, Živko, Vojin, Slavuj, Novak, bešli baša knez Novak, knez Radosav Hranisav, knez Vuin i svi knezovi pounskih krajin, i svi junaci mali i veliki, preporučenije gospodinu hercogu i svim njegovim poglavnikom..."
Pounska krajina
Prvi je, dakle, predstavnik naroda, što on naročito ističe, protopop Radoslav, i on sebe obeležava kao "biškupa pounske krajine". Razume se da on, kao prota, nije bio niti je mogao biti episkop, i on to ne kaže: ne veli ni da je episkop, ni arhijerej, ni vladika. On upotrebljava katoličko označenje, čime hoće da kaže da je on kao pravoslavni protopop ravan katoličkom biskupu.
Onda nabraja sve ostale glavare i svakome dodaje titulu njegovog glavarskog dostojanstva. Sve najizrazitija srpska imena, održana kod Srba do dana današnjega. On govori o "vlaškim sinovima", jer su tako Srbi u Austriji u to vreme označavani, pa se on pridržava tamošnje terminologije, jednako kao u izrazu "biškup". Ali je to dokaz da je pravoslavlje
još tada bilo dominirajuća vera u Pounju, da je vrhovni starešina oblasti bio jedan pravoslavni prota sa tačno omeđanom oblašću. Imao je pod sobom 30 popova, ništa manje nego katolički biskupi u svojim dijecezama. A bio je i civilni poglavar tadašnjeg pravoslavnog naroda, koji je očigledno na toj teritoriji dominirao.
Pop Radoslav traži od hercoga Ferdinanda u pomenutom pismu:"... jere gospodine milostivi, mi biškup išćemo od vaše milosti jedan grad ili dva takaiše dva kneza svaki po grad... Ne iščemo od vaših punih zemalj nego od sedamdeset pustih gradov, koji su pusti među Unu i Kupu, i od nje ne išćemo velikih nego malih, eda bi Bog dao da Unu oslobodimo i dale, jere morate ako hoćete s Bogom jedinim i vašim trudom i našim. I ako Bog dade, te se mi sastanemo, hoće Bog videti kako ćemo ovu krajinu osloboditi s Bogom jedinim i vam pravo i pošćeno služiti..."
Kao što se vidi, srpski glavari iz Pounja traže samo male puste gradove kojih je između Une i Kupe u to doba bilo sedamdeset. Samo puste gradove traže: što je naseljeno ("pune zemlje") ne traže jadni Srbi nikada. I traže da se odmah krenu na borbu i tu "Krajinu oslobode" od Turaka s pomoću Božjom. Nisu to bile pustahije i razbojnici, već pobožni hrišćani kojima dušmanin nije dao da mirno Boga mole i svoju narodnost neguju.
Uticaj Grka i Slovena
Pet puta spominju Boga u dve poslednje rečenice. Nikad skromnije i bogobojažljivije mase nisu naseljavale tuđu teritoriju nego srpske nekadašnju hrvatsku u XVI veku i dalje. Oni, Srbi, nisu silom hteli da zauzimaju ni ono što su mogli, a ni milom ono što je tuđe.
Ovde treba sad prvo reći nešto o "martolozima". O tome je dosta pisano, ali stvar nije potpuno pročišćena. Mi ćemo se ovde poslužiti poslednjim rezultatima nauke, učinjenim od strane jednog mađarskog naučnika posle Rata i objavljenim u edicijama Instituta za naučno obrađivanje Podunavlja iz Budimpešte, i to u Parizu. Respektivni stavovi, u prevodu prote Stevana Prostrana glase:
"Po zauzeću Balkana organizacija evropskog dela turske carevine izvršena je bila pod uticajem Grka i Južnih Slovena. Slovenski uticaj se naročito osetio posle pada Srbije (1459), Bosne (1463) i Hercegovine (1482). Otkako je nadiranje Turaka krenulo bilo prema Ugarskoj i balkanske zemlje prestale biti pograničnim oblastima otomanske carevine, nada na oslobođenje ispod turskog jarma balkanskih hrišćana smanjivala se iz dana u dan.
Pravoslavni i katolici moradoše polako da se prilagođavaju novom stanju stvari i organizaciji turske imperije. No kako su temelji privremeno počivali skoro isključivo na vojničkim uspesima, podjarmljeni hrišćani nisu imali drugog izlaza već da stupaju u vojsku i idu sa svojim zavojevačima na sever i severozapad. Ali je bilo u interesu i same turske države da sa hrišćanskim vojnicima popunjava redove svoje armije - i one u pokretu i one u garnizonima, jer muslimanski element nije bio dovoljan za obezbjeđenje pobede i za okupaciju teritorija, tako rastegnutog, kao što beše evropska Turska u to vreme svoje najveće ekspanzije. Te se tako stvorio bio običaj da hrišćani budu uzimani u tursku vojsku za borbene redove i za utvrđenja.
(Nastaviće se)
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.
