Спорне територије Срба и Хрвата (2) - Срби хоће да ослободе Крајину од Турака
Да илуструјемо пустош која је владала тамо, гдје су се Срби насељавали и начин на који су се Срби досељавали. Навешћемо једно српско писмо с краја XVI века, дајући му нека мала објашњења. То је једно од ретких сачуваних српских писама, која су намерно уништавана од католичке пропаганде.
Aлекса Ивић је својим исписима из бечког Државног и ратног архива објавио то писмо проте Радослава и осталих српских главара из Поња, надхерцогу Фердинанду писано јула 1596. године, којим предлажу заједничку акцију противу Турака. Писмо је писано у чистој српској ћирилици, икавски. Почетак му је овакав: Од нас христианских синов, ми протопопа Радослав, бишкуп поунских крајин и поглавник и заповидник тридесет попов и правитељ Кристианске вире, вазможному и вазвеличеному... господину херцогу пишемо поклон и липо поздравленије: поунска крајина, влашки синови, наипри бишкуп Радослав, војвода Милош, кнез Дојчин, кнез Радак, Богдан ага, кнез Вранеш, кнез Манојло, Вуица јузбаша, кнез Богдан, харамбаша Дракула, одабаше Томаш, Радохња, Радоје, Живко, Војин, Славуј, Новак, бешли баша кнез Новак, кнез Радосав Хранисав, кнез Вуин и сви кнезови поунских крајин, и сви јунаци мали и велики, препорученије господину херцогу и свим његовим поглавником..."
Поунска крајина
Први је, дакле, представник народа, што он нарочито истиче, протопоп Радослав, и он себе обележава као "бишкупа поунске крајине". Разуме се да он, као прота, није био нити је могао бити епископ, и он то не каже: не вели ни да је епископ, ни архијереј, ни владика. Он употребљава католичко означење, чиме хоће да каже да је он као православни протопоп раван католичком бискупу.
Онда набраја све остале главаре и свакоме додаје титулу његовог главарског достојанства. Све најизразитија српска имена, одржана код Срба до дана данашњега. Он говори о "влашким синовима", јер су тако Срби у Aустрији у то време означавани, па се он придржава тамошње терминологије, једнако као у изразу "бишкуп". Aли је то доказ да је православље
још тада било доминирајућа вера у Поуњу, да је врховни старешина области био један православни прота са тачно омеђаном облашћу. Имао је под собом 30 попова, ништа мање него католички бискупи у својим дијецезама. A био је и цивилни поглавар тадашњег православног народа, који је очигледно на тој територији доминирао.
Поп Радослав тражи од херцога Фердинанда у поменутом писму:"... јере господине милостиви, ми бишкуп ишћемо од ваше милости један град или два такаише два кнеза сваки по град... Не ишчемо од ваших пуних земаљ него од седамдесет пустих градов, који су пусти међу Уну и Купу, и од ње не ишћемо великих него малих, еда би Бог дао да Уну ослободимо и дале, јере морате ако хоћете с Богом јединим и вашим трудом и нашим. И ако Бог даде, те се ми састанемо, хоће Бог видети како ћемо ову крајину ослободити с Богом јединим и вам право и пошћено служити..."
Као што се види, српски главари из Поуња траже само мале пусте градове којих је између Уне и Купе у то доба било седамдесет. Само пусте градове траже: што је насељено ("пуне земље") не траже јадни Срби никада. И траже да се одмах крену на борбу и ту "Крајину ослободе" од Турака с помоћу Божјом. Нису то биле пустахије и разбојници, већ побожни хришћани којима душманин није дао да мирно Бога моле и своју народност негују.
Утицај Грка и Словена
Пет пута спомињу Бога у две последње реченице. Никад скромније и богобојажљивије масе нису насељавале туђу територију него српске некадашњу хрватску у XVI веку и даље. Они, Срби, нису силом хтели да заузимају ни оно што су могли, а ни милом оно што је туђе.
Овде треба сад прво рећи нешто о "мартолозима". О томе је доста писано, али ствар није потпуно прочишћена. Ми ћемо се овде послужити последњим резултатима науке, учињеним од стране једног мађарског научника после Рата и објављеним у едицијама Института за научно обрађивање Подунавља из Будимпеште, и то у Паризу. Респективни ставови, у преводу проте Стевана Пространа гласе:
"По заузећу Балкана организација европског дела турске царевине извршена је била под утицајем Грка и Јужних Словена. Словенски утицај се нарочито осетио после пада Србије (1459), Босне (1463) и Херцеговине (1482). Откако је надирање Турака кренуло било према Угарској и балканске земље престале бити пограничним областима отоманске царевине, нада на ослобођење испод турског јарма балканских хришћана смањивала се из дана у дан.
Православни и католици морадоше полако да се прилагођавају новом стању ствари и организацији турске империје. Но како су темељи привремено почивали скоро искључиво на војничким успесима, подјармљени хришћани нису имали другог излаза већ да ступају у војску и иду са својим завојевачима на север и северозапад. Aли је било у интересу и саме турске државе да са хришћанским војницима попуњава редове своје армије - и оне у покрету и оне у гарнизонима, јер муслимански елемент није био довољан за обезбјеђење победе и за окупацију територија, тако растегнутог, као што беше европска Турска у то време своје највеће експанзије. Те се тако створио био обичај да хришћани буду узимани у турску војску за борбене редове и за утврђења.
(Наставиће се)
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
