Sporne teritorije Srba i Hrvata (14) - Srbe, protiv njihove volje, zvali Vlasima
Ako je reč o nacionalnoj svesti, tada je najvažnije kako se sam taj svet osećao i obeležavao. To je mnogo važnije nego kako su ga drugi krstili. Nacionalnost je unutrašnje osećanje koje niko ne može tako dobro i tako autentično da ustanovi kao onaj čija se narodnost ispituje. Danas je to opšte usvojeno pravilo da svak o sebi daje pouzdane podatke kojoj narodnosti pripada.
U tom pogledu postoje za Srbe u Hrvatskoj autentični dokazi da su se vazda i to sasvim svesno osećali i obeležavali kao Srbi, čak u ono vreme kad "Hrvati" nisu znali da su Hrvati. Kad god su mogli slobodno i bez obzira na adresata da se označuju, oni su se označavali isključivo kao Srbi. Mi ćemo ovde izneti neke podatke iz knjige prof. Vase Đerića, koji će to potvrditi. No prvo dva podatka iz knjige Jovana Radonića. U Rimskoj kuriji sačuvano je jedno pismo Vasilija Predojevića pisano u manastiru Marči 6. decembra 1646. Ono počinje s ovim rečima: "Mi Vasilije Prjedoevic, milostiju Božijeju episkop Srbljem vrjetanskim, arhimandrita geomirski".
Pismo Save Stanisavljevića
Iz 1650. godine sačuvano je jedno pismo vladike Save Stanisavljevića, koji se godinu dana pred tim vratio bio iz Pećke patrijaršije. Pismo je upućeno protopopu Atanasiju Dragoviću i počinje ovako: "Sava, milostiju Božijeju, episkop Vretaniji Srblem."
Godine 1658. piše "gvardijan" manastira Lepavine Visarion, u ime svoje i ostalih kaluđera, zagrebačkom biskupu Petru Petriću i kaže između ostalog:"... a što vaše gospodstvo veli da nijesmo velike crkve katolici, mi govorimo da smo pravi katoličani... a što nam vaše gospodstvo besedi za patrijarhu carigradskoga, da ga se otvržemo, bogme malo za njega i marimo: on je Grk, a mi smo Srblji..." I to jedan kandidat unije tako sebe i svoju pastvu nacionalno obeležava.
Godine 1664. piše unijatski vladika marčanski Gavrilo Mijakić istom zagrebačkom biskupu i ovako se potpisuje, "Gavril, episkop srbski(h) sinov pomilovanijem Božim".
Oko 1680. godine piše srpski unijatski vladika Pavle Zorčić svojim kaluđerima (u manastir Marču) i kaže za sebe da je "Episkop Srbljem".
To tvrdi, čak, u poslednje vreme, u emigraciji, jedan inače hrvatski šovinista, "doktor državnih znanosti" Vatroslav Murvar. On kaže: "Moja baba veli da se ona sjeća kad su postali Hrvati. Prije Radića su oni bili katolici u širokim područjima središnje Hrvatske..."
God. 1690, 18. juna, pregovaraju starešine srpskog naroda sa carem Leopoldom i kažu: "Naše srbsko pleme samovlastno biti, arhiepiskopa načiniti od našega roda i jezika srbskogo, grčeskoga zakona, koga izbere vas duhovni i sveski sabor... Po vasej Serviji, i Bulgariji, i Justinijaniji, i Dalmaciji, i Bosniji, Iliriji i Hercegovini, i Černej Gori do mora, i Hrvatskoj i Ugarskoj, Sirmiji, Janopoliji, zemljam gde je god pod častnim krilom svetlago cara rimskogo, gde se nahode sad i posle naši ljudi grčaskago zakona po ti zemlja više imenovani, gde se god nađu, da imat vlast naš arhiepiskop, Srbski, nad njima crkve posveščati i popove davat".
Gaženje srpskih prava
Godine 1718. sastadoše se u Dalju srpski poslanici da se potuže caru na gaženje srpskih privilegija. Vladika kostajnički se tužio na zapovednike, što tamošnji katolički popovi uzimaju desetinu od Srba pravoslavne vere. Godine 1727. pišu starešine srpskog naroda u Hrvatskoj, Slavoniji i Sremu austrijskom caru i kažu u pismu: "narodu našemu iliriko-rasštijanskomu ili servijanskomu". U prva dva naziva (ilirskom i raškom) oni se povinuju zvaničnoj terminologiji bečkog dvora (tim pre što su privilegije date "ilirskom" narodu), ali odmah zatim dodaju kako se oni osećaju i obeležavaju, naglašavajući da je to isto.
Godine 1739. završuje se Hronika manastira Marče, u kojoj stoji da je taj manastir u XV veku razoren i da je posle mnogo godina nanova načinjen "ot serbskago naciona ih že Valahami ninje v Kraociji naricajut", da se u vreme cara Maksimilijana II (1564-1576) oko gore Kalnika naselilo "v pervih nekoliko v malom čislje Serbov". Kad je iznova načinjen manastir Marča, postao je tamo "serbskom nacionu" vladika Simeun Vratanjski...". Ovaj je zapis zaista veoma značajan. Tamo se ne samo govori o Srbima, već o srpskoj naciji, kao u nekoj najmodernijoj sociološkoj raspravi. I to u prvoj polovini XVIII veka, daleko pre Napoleona. I u tom zapisu se sasvim jasno označava da su Srbe u Hrvatskoj, protiv njihove volje, zvali Vlasima.
U jednoj belešci na evanđelju sela Divoselo kod Gospića iz god. 1768 zabeleženo je da je umro P. Nenadović "našego slaveno-serbskago naroda mitropolit na ljeto 1768, avgusta 15 den". Stefan Vujanovski, rodom iz Banije, štampao je 1772. u Beču nemačku gramatiku "v polzu serbskih djetej na slavenoserbskome jazike." U objašnjenju stoji da nemačka slova F i UV treba izgovarati kao "serbskoje F", a "S podobno jest glasom serbskomu C".
Godine 1772. napisao je paroh u Debelom Brdu (u Krbavi, između Udbine i Korenice) Katihizis, koji je 1813. štampan u Mlecima. Tamo između ostalog stoji: "Vopros: Ko si ti. Otvjet: Ja jesam čelovjek, Srbin, hristjanin.
(Nastaviće se)
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.
