Спорне територије Срба и Хрвата (14) - Србе, против њихове воље, звали Власима
Ако је реч о националној свести, тада је најважније како се сам тај свет осећао и обележавао. То је много важније него како су га други крстили. Националност је унутрашње осећање које нико не може тако добро и тако аутентично да установи као онај чија се народност испитује. Данас је то опште усвојено правило да свак о себи даје поуздане податке којој народности припада.
У том погледу постоје за Србе у Хрватској аутентични докази да су се вазда и то сасвим свесно осећали и обележавали као Срби, чак у оно време кад "Хрвати" нису знали да су Хрвати. Кад год су могли слободно и без обзира на адресата да се означују, они су се означавали искључиво као Срби. Ми ћемо овде изнети неке податке из књиге проф. Васе Ђерића, који ће то потврдити. Но прво два податка из књиге Јована Радонића. У Римској курији сачувано је једно писмо Василија Предојевића писано у манастиру Марчи 6. децембра 1646. Оно почиње с овим речима: "Ми Василије Прједоевиц, милостију Божијеју епископ Србљем врјетанским, архимандрита геомирски".
Писмо Саве Станисављевића
Из 1650. године сачувано је једно писмо владике Саве Станисављевића, који се годину дана пред тим вратио био из Пећке патријаршије. Писмо је упућено протопопу Атанасију Драговићу и почиње овако: "Сава, милостију Божијеју, епископ Вретанији Срблем."
Године 1658. пише "гвардијан" манастира Лепавине Висарион, у име своје и осталих калуђера, загребачком бискупу Петру Петрићу и каже између осталог:"... а што ваше господство вели да нијесмо велике цркве католици, ми говоримо да смо прави католичани... а што нам ваше господство беседи за патријарху цариградскога, да га се отвржемо, богме мало за њега и маримо: он је Грк, а ми смо Србљи..." И то један кандидат уније тако себе и своју паству национално обележава.
Године 1664. пише унијатски владика марчански Гаврило Мијакић истом загребачком бискупу и овако се потписује, "Гаврил, епископ србски(х) синов помилованијем Божим".
Око 1680. године пише српски унијатски владика Павле Зорчић својим калуђерима (у манастир Марчу) и каже за себе да је "Епископ Србљем".
То тврди, чак, у последње време, у емиграцији, један иначе хрватски шовиниста, "доктор државних знаности" Ватрослав Мурвар. Он каже: "Моја баба вели да се она сјећа кад су постали Хрвати. Прије Радића су они били католици у широким подручјима средишње Хрватске..."
Год. 1690, 18. јуна, преговарају старешине српског народа са царем Леополдом и кажу: "Наше србско племе самовластно бити, архиепископа начинити од нашега рода и језика србского, грческога закона, кога избере вас духовни и свески сабор... По васеј Сервији, и Булгарији, и Јустинијанији, и Далмацији, и Боснији, Илирији и Херцеговини, и Чернеј Гори до мора, и Хрватској и Угарској, Сирмији, Јанополији, земљам где је год под частним крилом светлаго цара римского, где се находе сад и после наши људи грчаскаго закона по ти земља више именовани, где се год нађу, да имат власт наш архиепископ, Србски, над њима цркве посвешчати и попове дават".
Гажење српских права
Године 1718. састадоше се у Даљу српски посланици да се потуже цару на гажење српских привилегија. Владика костајнички се тужио на заповеднике, што тамошњи католички попови узимају десетину од Срба православне вере. Године 1727. пишу старешине српског народа у Хрватској, Славонији и Срему аустријском цару и кажу у писму: "народу нашему илирико-расштијанскому или сервијанскому". У прва два назива (илирском и рашком) они се повинују званичној терминологији бечког двора (тим пре што су привилегије дате "илирском" народу), али одмах затим додају како се они осећају и обележавају, наглашавајући да је то исто.
Године 1739. завршује се Хроника манастира Марче, у којој стоји да је тај манастир у XV веку разорен и да је после много година нанова начињен "от сербскаго национа их же Валахами ниње в Краоцији нарицајут", да се у време цара Максимилијана II (1564-1576) око горе Калника населило "в первих неколико в малом чисље Сербов". Кад је изнова начињен манастир Марча, постао је тамо "сербском национу" владика Симеун Вратањски...". Овај је запис заиста веома значајан. Тамо се не само говори о Србима, већ о српској нацији, као у некој најмодернијој социолошкој расправи. И то у првој половини XVIII века, далеко пре Наполеона. И у том запису се сасвим јасно означава да су Србе у Хрватској, против њихове воље, звали Власима.
У једној белешци на еванђељу села Дивосело код Госпића из год. 1768 забележено је да је умро П. Ненадовић "нашего славено-сербскаго народа митрополит на љето 1768, августа 15 ден". Стефан Вујановски, родом из Баније, штампао је 1772. у Бечу немачку граматику "в ползу сербских дјетеј на славеносербскоме јазике." У објашњењу стоји да немачка слова Ф и УВ треба изговарати као "сербскоје Ф", а "С подобно јест гласом сербскому Ц".
Године 1772. написао је парох у Дебелом Брду (у Крбави, између Удбине и Коренице) Катихизис, који је 1813. штампан у Млецима. Тамо између осталог стоји: "Вопрос: Ко си ти. Отвјет: Ја јесам человјек, Србин, христјанин.
(Наставиће се)
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
