Sporne teritorije Srba i Hrvata (11) - Vječno i stalno mrze boljeg od sebe
Čim su se doselili na područje Hrvatske, i to daleko više po želji gospodara zemlje nego njihovoj ličnoj, Srbi su bili izloženi strašnom pritisku na svoju veru. A Srbi su bežali u Hrvatsku prvenstveno da sačuvaju neokrnjenu svoju veru, da svoje verske obrede vrše nesmetano i slobodno, da održe kult svojih starih i svojih svetih. Vera je bila Srbima nešto najvažnije i najsvetije, nešto zbog čega je jedino valjalo i živeti i mreti. Vera i sloboda: "časni krst i sloboda zlatna." A čim su se pojavili na hrvatskoj zemlji, počeo je atak na njihovu veru. Od strane sveštenstva i naroda koji je tamo još ostao ili koji se u njihovoj okolini nalazio.
Jedan atak koji je bio nekad žešći, a nekad latentniji, ali prestajao nije nikad sve do polovine prošlog veka. Tada je prestao atak na veru, a počeo atak na narodnost. A tada je baš Srbima narodnost postala važnija i svetija od same vere. Vera i narodnost su bile nerazdvojne, ali, ukoliko je izdvajanje, čak i teoretski, bilo moguće, tada se prednost davala narodnosti. U celoj Evropi, pa i u celom kulturnom svetu. I kod Srba u Hrvatskoj. Zato su se zlotvori srpski sad okomili na srpsku narodnost. Jednako bezobzirno, čak i bezobzirnije nego ranije na veru.
Bezobzirna akcija katoličenja
Onamo su ih pomagali i Vatikan i bečki dvor kad je to politička situacija dozvoljavala. Ovamo ih nije pomagao niko: denacionalizovanje i desrbizovanje je čista hrvatska nadležnost i čista hrvatska akcija. Zato je bila još bezobzirnija i divljija nego akcija katoličenja. Zato se s pravom može reći da je i akcija katoličenja uglavnom delo Hrvata.
Ali se napad na preseljene Srbe nije ograničavao na te dve vrednosti i te dve svetinje. Progoni su produžavani i protiv njihovog imanja, čak i protiv njihovog života. Razume se kad je situacija to dozvoljavala, kad su Srbi u Hrvatskoj bili ostavljeni na milost i nemilost samih Hrvata. Tada je uvek buknula i eksplodirala nakupljena mržnja protiv Srba, koja nije prezala ni od kakvih nasilja, ni od najstrašnijih zločina. To se nije događalo često, još manje kontinualno, to su povremeni akti, ali motivi njihovi su očigledno trajni i večni. Mržnja je bila uvek tu, trebao je samo povoljan momenat da ona dođe do izražaja.
Nasilja prema Srbima vršila su i hrvatska gospoda i hrvatski narod, kako je ko mogao i kako je imao vlast. Kad je narod manje značio i manje mogao, vršila su to gospoda. Kad je sam narod dobio važnost i postao neki faktor, vršio je to on. Ponekad su bila u istoj akciji udružena i gospoda i narod, i državna vlast i masa. I hrvatsko-slavonski sabor je kao takav pravio Srbima razne smetnje i činio razne šikane kad god mu se za to dala prilika.
To se danas može pratiti iz objavljenih "Saborskih spisa" hrvatskog istoričara Ferda Šišića. Sabor moli Cara da ne dozvoli Srbima okupaciju pojedinih dobara, traži najstrože kazne za neverne Srbe, imenuje istraživača da ispita u ime Sabora tužbe protiv Srba, itd. To sve prenosi i Aleksa Ivić u jednoj svojoj monografiji i sa svoje strane dodaje: "Već ovo nekoliko vesti karakterišu raspoloženje koje je vladalo kod faktora katoličke crkve i među plemićima hrvatskim prema doseljenim Srbima".
Kad se narod i vlast slila u jedno, u čudovišnoj "NDH", tada, razume se, nikakve više prepreke ni od koga nisu mogle biti očekivane.
Napadi na Srbe
I vlast prve države koja je mogla raditi šta je htela otkad su Srbi tu, i narod kod koga je tinjala stalna i večna mržnja boljeg od sebe, sve se to sad ujedinilo u napadu na Srbe i u zločinstvu prema njima. Ne samo da nije niko kočio, već, naprotiv, jedni su podbadali druge na sve veća divljaštva i strašnije zločine: narod je to tražio od vlasti, vlast je narod sokolila i direktno podsticala na zločine. Nastalo je prosto utrkivanje između naroda i vlasti ko će strašniji zločin da izmisli i da sprovede prema Srbima. Neki bledi primeri pokazaće ponešto od tih nasilja prema nesrećnim Srbima u Hrvatskoj i Slavoniji.
Napadi na Srbe počeli su, razume se, još dok su oni bili na turskoj strani, mahom u Lici, ali napadi koji su po svojoj grozoti prevazilazili postupke prema drugim kambatentima. Tako je senjski kapetan Gašpar Rab odredio još 1583. g. 200 strelaca koji će hvatati "Vlahe" po Lici i prodavati u Italiji kao roblje. Ova odluka je posle utoliko izmenjena da se Srbi uopšte ne uzimaju u ropstvo, nego smesta ubijaju . Dve godine kasnije donosi Hrvatski sabor odluku da se svaki "Vlah" koji se u boju uhvati nabije na kolac. Ono što su se bojali da čine prema Turcima, Hrvati su činili prema Srbima, jer su se manje bojali represalija!
Sam se Ante Starčević, "otac hrvatskog naroda", hvali kako Hrvati Srbe nisu vešali nego, još krajem XVI veka, žive na ražnju pekli. Evo šta on doslovno kaže: "Vješala za ovu pasminu bijahu najstrahovitija versta smerti. Bilo da Horvati nisu to znali, bilo da ih je znao gnjev preuzeti, oni nisu krivce vješali: Senjani u Perušiću nabiše ih na ražanj, pa ti ih ispekoše (1569. godine)". On konsekventno u knjizi, već i u naslovu, Srbe zove pasminom. To nisu ljudi, već stoka: svi Srbi bez razlike. A stoku može da ubije ko hoće. Srbi su mu još "nakot zreo za sjekiru". To je kasnija psihoza celog hrvatskog naroda.
(Nastaviće se)
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.
