Спорне територије Срба и Хрвата (11) - Вјечно и стално мрзе бољег од себе
Чим су се доселили на подручје Хрватске, и то далеко више по жељи господара земље него њиховој личној, Срби су били изложени страшном притиску на своју веру. А Срби су бежали у Хрватску првенствено да сачувају неокрњену своју веру, да своје верске обреде врше несметано и слободно, да одрже култ својих старих и својих светих. Вера је била Србима нешто најважније и најсветије, нешто због чега је једино ваљало и живети и мрети. Вера и слобода: "часни крст и слобода златна." А чим су се појавили на хрватској земљи, почео је атак на њихову веру. Од стране свештенства и народа који је тамо још остао или који се у њиховој околини налазио.
Један атак који је био некад жешћи, а некад латентнији, али престајао није никад све до половине прошлог века. Тада је престао атак на веру, а почео атак на народност. А тада је баш Србима народност постала важнија и светија од саме вере. Вера и народност су биле нераздвојне, али, уколико је издвајање, чак и теоретски, било могуће, тада се предност давала народности. У целој Европи, па и у целом културном свету. И код Срба у Хрватској. Зато су се злотвори српски сад окомили на српску народност. Једнако безобзирно, чак и безобзирније него раније на веру.
Безобзирна акција католичења
Онамо су их помагали и Ватикан и бечки двор кад је то политичка ситуација дозвољавала. Овамо их није помагао нико: денационализовање и десрбизовање је чиста хрватска надлежност и чиста хрватска акција. Зато је била још безобзирнија и дивљија него акција католичења. Зато се с правом може рећи да је и акција католичења углавном дело Хрвата.
Али се напад на пресељене Србе није ограничавао на те две вредности и те две светиње. Прогони су продужавани и против њиховог имања, чак и против њиховог живота. Разуме се кад је ситуација то дозвољавала, кад су Срби у Хрватској били остављени на милост и немилост самих Хрвата. Тада је увек букнула и експлодирала накупљена мржња против Срба, која није презала ни од каквих насиља, ни од најстрашнијих злочина. То се није догађало често, још мање континуално, то су повремени акти, али мотиви њихови су очигледно трајни и вечни. Мржња је била увек ту, требао је само повољан моменат да она дође до изражаја.
Насиља према Србима вршила су и хрватска господа и хрватски народ, како је ко могао и како је имао власт. Кад је народ мање значио и мање могао, вршила су то господа. Кад је сам народ добио важност и постао неки фактор, вршио је то он. Понекад су била у истој акцији удружена и господа и народ, и државна власт и маса. И хрватско-славонски сабор је као такав правио Србима разне сметње и чинио разне шикане кад год му се за то дала прилика.
То се данас може пратити из објављених "Саборских списа" хрватског историчара Ферда Шишића. Сабор моли Цара да не дозволи Србима окупацију појединих добара, тражи најстроже казне за неверне Србе, именује истраживача да испита у име Сабора тужбе против Срба, итд. То све преноси и Алекса Ивић у једној својој монографији и са своје стране додаје: "Већ ово неколико вести карактеришу расположење које је владало код фактора католичке цркве и међу племићима хрватским према досељеним Србима".
Кад се народ и власт слила у једно, у чудовишној "НДХ", тада, разуме се, никакве више препреке ни од кога нису могле бити очекиване.
Напади на Србе
И власт прве државе која је могла радити шта је хтела откад су Срби ту, и народ код кога је тињала стална и вечна мржња бољег од себе, све се то сад ујединило у нападу на Србе и у злочинству према њима. Не само да није нико кочио, већ, напротив, једни су подбадали друге на све већа дивљаштва и страшније злочине: народ је то тражио од власти, власт је народ соколила и директно подстицала на злочине. Настало је просто утркивање између народа и власти ко ће страшнији злочин да измисли и да спроведе према Србима. Неки бледи примери показаће понешто од тих насиља према несрећним Србима у Хрватској и Славонији.
Напади на Србе почели су, разуме се, још док су они били на турској страни, махом у Лици, али напади који су по својој грозоти превазилазили поступке према другим камбатентима. Тако је сењски капетан Гашпар Раб одредио још 1583. г. 200 стрелаца који ће хватати "Влахе" по Лици и продавати у Италији као робље. Ова одлука је после утолико измењена да се Срби уопште не узимају у ропство, него сместа убијају . Две године касније доноси Хрватски сабор одлуку да се сваки "Влах" који се у боју ухвати набије на колац. Оно што су се бојали да чине према Турцима, Хрвати су чинили према Србима, јер су се мање бојали репресалија!
Сам се Анте Старчевић, "отац хрватског народа", хвали како Хрвати Србе нису вешали него, још крајем XVI века, живе на ражњу пекли. Ево шта он дословно каже: "Вјешала за ову пасмину бијаху најстраховитија верста смерти. Било да Хорвати нису то знали, било да их је знао гњев преузети, они нису кривце вјешали: Сењани у Перушићу набише их на ражањ, па ти их испекоше (1569. године)". Он консеквентно у књизи, већ и у наслову, Србе зове пасмином. То нису људи, већ стока: сви Срби без разлике. А стоку може да убије ко хоће. Срби су му још "накот зрео за сјекиру". То је каснија психоза целог хрватског народа.
(Наставиће се)
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
