INTERVENCIJE (9) - Tanka nit na kojoj visi sudbina čovječanstva
Godišnjice bombardovanja Hirošime i Nagasakija bude najmračnije uspomene i snažnu nadu da se tako nešto više nikada neće ponoviti. Tokom proteklih 60-tak godina, ta bombardovanja su progonila maštu sveta, ali ne dovoljno da bi sprečila razvijanje i širenje još mnogo ubitačnijeg oružja za masovno uništenje.
U vezi s tim je i sledeće: davno pre 11. septembra u stručnim krugovima se razgovaralo o opasnosti da nuklearno oružje pre ili kasnije padne u ruke neke terorističke grupe. Nedavne eksplozije sa smrtnim ishodom u Londonu još jednom su podsetile kako ciklus napad - reakcija na napad može da eskalira, a nepredvidivo je do tog stepena se može stići, možda čak i do nečega što bi bilo neuporedivo gore od Hirošime i Nagasakija.
Sila vlada svijetom
…Bilo je pokušaja da se ojača tanka nit na kojoj visi naš opstanak. Najvažniji među njima bio je Sporazum o neširenju nuklearnog naoružanja (NPT), koji je stupio na snagu 1970. godine. Konferencija posvećena NPT-u održava se redovno svakih pet godina, a poslednja je održana u maju 2005. godine.
NPT je na ivici kolapsa, prvenstveno zbog toga što zemlje koje poseduju nuklearno naoružanje ne ispunjavaju svoje obaveze iz člana 6 - da "u dobroj veri" rade na eliminisanju nuklearnog naoružanja. Sjedinjene Američke Države su prednjačile u neispunjavanju obaveza iz istog člana. Mohamed El Baradei, koji je na čelu Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA), ističe da "odbijanje jedne strane da ispuni svoje obaveze podstiče odbijanje ostalih".
Bivši predsednik Džimi Karter oštro je napao SAD tvrdeći da su najveći krivac za ovakvu eroziju NPT-a. Dok govore da hoće da zaštite svet od pretnji širenja nuklearnog oružja iz Iraka, Libije, Irana i Severne Koreje, američki lideri istovremeno ne samo da ignorišu postojeća ograničenja koja nameće NPT, već razvijaju nova oružja, prave planove za njihovo testiranje, uključujući tu i antibalističke rakete i razbijače bunkera koji ulaze u zemljino tlo, a možda i neke male bombe.
Konac na kome visimo od Hirošime, već nekoliko puta samo što se nije prekinuo. Najpoznatiji je bio slučaj kubanske raketne krize iz oktobra 1962. godine što je bio "najopasniji momenat u ljudskoj istoriji", kako ga je opisao Artur Šlezinger, istoričar i bivši savetnik predsednika Džona F. Kenedija, u oktobru 2002. godine tokom jedne konferencije podsećanja na ovaj događaj, održane u Havani. Svet je "od nuklearne tragedije delila vlas kose", seća se Robert Maknamara, Kenedijev sekretar za odbranu koji je takođe prisustvovao ovoj konferenciji.
Opasno naoružavanje
U pogledu nuklearnog naoružanja, trenutnu politiku SAD Maknamara smatra "nemoralnom, nezakonitom, vojno nepotrebnom i strahovito opasnom", s obzirom na to da donosi "rizik neprihvatljiv i za druge zemlje i za nas" i to kako "rizik slučajne i neželjene nuklearne eksplozije koji je neprihvatljivo visok", tako i rizik od terorističkog nuklearnog napada. Maknamara se slaže sa stavom Vilijama Perija, sekretarom za obranu predsednika Klintona koji je izjavio da "postoji verovatnoća veća od 50 odsto da tokom sledeće decenije dođe do nuklearnog napada na neki američki cilj".
…Rukovodstvo u Vašingtonu odgurnulo je u stranu programe neširenja nuklearnog naoružanja i sve svoje energije i resurse stavilo u službu uvlačenja zemlje u rat na osnovu jedne neverovatne laži, a zatim i nastojanja da nekako upravlja katastrofom koju je sama stvorila u Iraku. Pretnje nasiljem i upotreba nasilja podstiču širenje nuklearnog naoružanja i džihadski terorizam.
Jedna analiza "rata protiv terorizma" izvršena na visokom nivou dve godine posle invazije "usredsredila se na pitanje na koji način se treba suprotstaviti novoj generaciji terorista obučenih u Iraku tokom nekoliko poslednjih godina", piše Suzan B. Glaser u "Vašington postu". "Najviši vladini zvaničnici sve više posvećuju pažnju predviđanjima onoga što će se desiti kada stotine hiljada džihadista obučavanih u Iraku iskrvari, kako je neko rekao, nazad u svoje zemlje širom Bliskog istoka i zapadne Evrope". "To je nova nepoznata u novoj jednačini", kaže Suzan Glaser, koja je ranije imala visoku funkciju u Bušovoj administraciji. "Ako ne znate ko su oni u Iraku, kako ćete ih locirati u Istanbulu ili Londonu?" …Nedugo posle bombi u Londonu, vodeća britanska institucija koja se bavi spoljnim poslovima Čatam haus, objavila je studiju u kojoj se izvlači očigledan zaključak koji je vlada ljutito odbacila, a to je da je "Velika Britanija izložena posebnom riziku zato što je najbliži saradnik SAD, zato što je poslala svoje oružane snage da učestvuju u vojnim kampanjama za obaranje talibana u Avganistanu i režima u Iraku i zato što je privezak američke politike", putnik na motociklu koji sedi na pomoćnom sedištu.
Mogućnost apokalipse ne može se realno proceniti, ali u svakom slučaju toliko je velika da nijednog razumnog čoveka ne može ostaviti ravnodušnim. Ovakva nagađanja nemaju mnogo smisla, ali reagovanja na pretnju druge Hirošime imaju.
Stvar je hitna, posebno za Sjedinjene Američke Države zbog ključne uloge koju Vašington igra u ubrzavanju trke koja vodi uništenju - širenjem vojne dominacije bez premca u istoriji i politikom agresivnog militarizma, izraženog delom i rečima - što je pravi recept za katastrofu.
(Nastaviće s
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.
