ИНТЕРВЕНЦИЈЕ (9) - Танка нит на којој виси судбина човјечанства
Годишњице бомбардовања Хирошиме и Нагасакија буде најмрачније успомене и снажну наду да се тако нешто више никада неће поновити. Током протеклих 60-так година, та бомбардовања су прогонила машту света, али не довољно да би спречила развијање и ширење још много убитачнијег оружја за масовно уништење.
У вези с тим је и следеће: давно пре 11. септембра у стручним круговима се разговарало о опасности да нуклеарно оружје пре или касније падне у руке неке терористичке групе. Недавне експлозије са смртним исходом у Лондону још једном су подсетиле како циклус напад - реакција на напад може да ескалира, а непредвидиво је до тог степена се може стићи, можда чак и до нечега што би било неупоредиво горе од Хирошиме и Нагасакија.
Сила влада свијетом
…Било је покушаја да се ојача танка нит на којој виси наш опстанак. Најважнији међу њима био је Споразум о неширењу нуклеарног наоружања (NPT), који је ступио на снагу 1970. године. Конференција посвећена NPT-у одржава се редовно сваких пет година, а последња је одржана у мају 2005. године.
NPT је на ивици колапса, првенствено због тога што земље које поседују нуклеарно наоружање не испуњавају своје обавезе из члана 6 - да "у доброј вери" раде на елиминисању нуклеарног наоружања. Сједињене Aмеричке Државе су предњачиле у неиспуњавању обавеза из истог члана. Мохамед Ел Барадеи, који је на челу Међународне агенције за атомску енергију (IAEA), истиче да "одбијање једне стране да испуни своје обавезе подстиче одбијање осталих".
Бивши председник Џими Картер оштро је напао СAД тврдећи да су највећи кривац за овакву ерозију NPT-а. Док говоре да хоће да заштите свет од претњи ширења нуклеарног оружја из Ирака, Либије, Ирана и Северне Кореје, амерички лидери истовремено не само да игноришу постојећа ограничења која намеће NPT, већ развијају нова оружја, праве планове за њихово тестирање, укључујући ту и антибалистичке ракете и разбијаче бункера који улазе у земљино тло, а можда и неке мале бомбе.
Конац на коме висимо од Хирошиме, већ неколико пута само што се није прекинуо. Најпознатији је био случај кубанске ракетне кризе из октобра 1962. године што је био "најопаснији моменат у људској историји", како га је описао Aртур Шлезингер, историчар и бивши саветник председника Џона Ф. Кенедија, у октобру 2002. године током једне конференције подсећања на овај догађај, одржане у Хавани. Свет је "од нуклеарне трагедије делила влас косе", сећа се Роберт Макнамара, Кенедијев секретар за одбрану који је такође присуствовао овој конференцији.
Опасно наоружавање
У погледу нуклеарног наоружања, тренутну политику СAД Макнамара сматра "неморалном, незаконитом, војно непотребном и страховито опасном", с обзиром на то да доноси "ризик неприхватљив и за друге земље и за нас" и то како "ризик случајне и нежељене нуклеарне експлозије који је неприхватљиво висок", тако и ризик од терористичког нуклеарног напада. Макнамара се слаже са ставом Вилијама Перија, секретаром за обрану председника Клинтона који је изјавио да "постоји вероватноћа већа од 50 одсто да током следеће деценије дође до нуклеарног напада на неки амерички циљ".
…Руководство у Вашингтону одгурнуло је у страну програме неширења нуклеарног наоружања и све своје енергије и ресурсе ставило у службу увлачења земље у рат на основу једне невероватне лажи, а затим и настојања да некако управља катастрофом коју је сама створила у Ираку. Претње насиљем и употреба насиља подстичу ширење нуклеарног наоружања и џихадски тероризам.
Једна анализа "рата против тероризма" извршена на високом нивоу две године после инвазије "усредсредила се на питање на који начин се треба супротставити новој генерацији терориста обучених у Ираку током неколико последњих година", пише Сузан Б. Гласер у "Вашингтон посту". "Највиши владини званичници све више посвећују пажњу предвиђањима онога што ће се десити када стотине хиљада џихадиста обучаваних у Ираку искрвари, како је неко рекао, назад у своје земље широм Блиског истока и западне Европе". "То је нова непозната у новој једначини", каже Сузан Гласер, која је раније имала високу функцију у Бушовој администрацији. "Aко не знате ко су они у Ираку, како ћете их лоцирати у Истанбулу или Лондону?" …Недуго после бомби у Лондону, водећа британска институција која се бави спољним пословима Чатам хаус, објавила је студију у којој се извлачи очигледан закључак који је влада љутито одбацила, а то је да је "Велика Британија изложена посебном ризику зато што је најближи сарадник СAД, зато што је послала своје оружане снаге да учествују у војним кампањама за обарање талибана у Aвганистану и режима у Ираку и зато што је привезак америчке политике", путник на мотоциклу који седи на помоћном седишту.
Могућност апокалипсе не може се реално проценити, али у сваком случају толико је велика да ниједног разумног човека не може оставити равнодушним. Оваква нагађања немају много смисла, али реаговања на претњу друге Хирошиме имају.
Ствар је хитна, посебно за Сједињене Aмеричке Државе због кључне улоге коју Вашингтон игра у убрзавању трке која води уништењу - ширењем војне доминације без премца у историји и политиком агресивног милитаризма, израженог делом и речима - што је прави рецепт за катастрофу.
(Наставиће с
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
