INTERVENCIJE (7) - Tužna slika slobode u siromašnoj Nikaragvi

Ali neke zemlje odbacuju ovakve moralne principe zato što imaju dovoljno moći da to učine bez kazne. To su zemlje koje postavljaju pravila. Ako proglasimo da smo jedino mi izuzeti od principa univerzalnosti, to je zato što imamo prava na to. I to se stalno ponavlja. Svaki dan donosi neku novu ilustraciju za ovo.

Honduras centar CIA-e

Međutim, niko ne bi smeo da previdi ovaj zlokobni presedan. Negroponte je naučio zanat kao američki ambasador u Hondurasu osamdesetih godina kada su Vašingtonom harali Reganovi istomišljenici i kada je objavljen prvi rat protiv terorizma u centralnoj Americi i na Bliskom istoku.

U aprilu 2004. godine, Karla En Robins iz "Vol strit džornala" pisala je o Negroponteovom postavljenju na mesto ambasadora u Iraku u članku pod naslovom Moderni prokonzul. Negroponte je u Hondurasu bio poznat pod nazivom "prokonzul" koji je u kolonijalno doba davan moćnim upravnicima. Tamo je bio na čelu druge po veličini ambasade u Latinskoj Americi i sa najvećim predstavništvom agencije CIA na svetu u to doba, a to nije bilo zato što je Honduras bio centar moći ovog sveta.

Karla En Robins je istakla da su Negropontea kritikovali aktivisti koji se bore za ljudska prava, zato što je "zataškavao zloupotrebe koje su vršile vojne vlasti Hondurasa", što je ublaženi izraz za državni teror masovnih razmera, a to je navodno činio "da bi omogućio nesmetan priliv američke pomoći" u ovu zemlju od vitalnog značaja, pošto je predstavljala "bazu za prikriveni rat predsednika Regana protiv sandinističke vlade u Nikaragvi".

Ovaj prikriveni rat bio je lansiran pošto su sandinistički revolucionari preuzeli vlast u Nikaragvi. Strahovanje Vašingtona bilo je da bi u ovoj centralnoameričkoj državi mogla da se stvori druga Kuba. Zadatak izaslanika Negropontea u Hondurasu bio je da nadgleda baze u kojima je obučavana plaćenička armija - kontraši - koji su posle obuke i naoružavanja upućivani u Nikaragvu da sruše sandiniste.

Nikaragva je 1984. godine odgovorila na način primeren zemlji koja poštuje međunarodne zakone. Iznela je ovaj slučaj protiv Sjedinjenih Američkih Država pred Međunarodni sud u Hagu. Sud je naložio Sjedinjenim Državama da prekinu sa "nelegalnom upotrebom sile" ili, drugim rečima, da prekinu sa međunarodnim terorizmom protiv Nikaragve i plate znatnu sumu na ime obeštećenja. Ali Vašington je ignorisao ovu presudu, a zatim je uložio veto na dve rezolucije Ujedinjenih nacija koje su potvrdile tu presudu pozivajući sve zemlje da se pridržavaju međunarodnih zakona.

Pravni savetnik američkog Stejt departmenta Abraham Sofer objasnio je logiku iza ovih postupaka. Pošto nismo mogli "računati na to da će veći deo sveta podržati naše stavove, bili smo prinuđeni da zadržimo za sebe prerogativ donošenja odluke o tome kako treba da se ponašamo" i da odredimo šta spada u domaću jurisdikciju Sjedinjenih Američkih Država prema onome što one odrede, a to se u ovom slučaju odnosi na akcije u Nikaragvi koje je sud osudio. Nepoštovanje presude suda od strane Vašingtona i arogancija prema međunarodnoj zajednici značajni su i za sadašnju situaciju u Iraku.

"Podsticanje demokratije"

Teroristička kampanja u Nikaragvi ostavila je za sobom jednu zavisnu i korumpiranu demokratiju, koja je to bila samo u formalnom smislu, i štetu koja je neprocenjiva. Veruje se da su ubijene desetine hiljada građana, što je, posmatrano proporcionalno, "znatno viša cifra od one koja se odnosi na američke građane ubijene u američkom građanskom ratu i u svim ratovima zajedno u XX veku", piše Tomas Karoters, vodeći istoričar koji se bavi pitanjima "unapređivanja demokratije u Latinskoj Americi".

Karoters piše iz perspektive naučnika, ali iz perspektive insajdera s obzirom na to da je služio u Stejt departmentu tokom sprovođenja programa "podsticanja demokratije" u centralnoj Americi u doba Regana. Programi iz Reganove ere bili su "iskreni" mada "neuspešni", prema Karotersu, zbog toga što je Vašington spreman da toleriše samo "ograničene oblike demokratske promene koje idu od vrha ka dnu i koje ne nose u sebi rizik da će poremetiti tradicionalne strukture moći koje su dugogodišnji saveznik Sjedinjenih Država".

Ovo je poznat istorijski refren u traganju za vizijom demokratije što su izgleda Iračani shvatili, dok se mi pravimo da nismo.

Danas je Nikaragva druga zemlja u hemisferi po siromaštvu (posle Haitija koji je takođe bio na meti američkih intervencija tokom XX veka). Oko 60 odsto dece ispod dve godine života u Nikaragvi pati od anemije izazvane ozbiljnom pothranjenošću - što je tužna slika onoga što se ovde slavi kao pobeda slobode.

…Za vreme procedure potvrđivanja naimenovanja Negropontea za ovu novu funkciju, kampanja međunarodnog terorizma u kojoj je učestvovao u Nikaragvi samo je ovlaš pomenuta, jer se smatralo da u tom kontekstu nije posebno značajna. Ovakav stav je, po svoj prilici, posledica činjenice da smo sebe izuzeli od primene principa univerzalnosti.

Nekoliko dana posle naimenovanja Negropontea, Honduras je povukao svoj mali kontingent vojnih snaga iz Iraka. Možda je to bila slučajnost. Ili, možda su se u Hondurasu prisetili nečega iz doba Negropontea, nečega što se tamo dogodilo, a što mi više volimo da zaboravimo.

(Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.