INTERVENCIJE (17) - Napad na Iran bio bi početak Trećeg svjetskog rata
Na energijom bogatom Bliskom istoku samo dve zemlje nisu se pokorile diktatu Vašingtona - Iran i Sirija. Zbog toga se obe smatraju neprijateljima s tim što je Iran mnogo važniji.
Tokom hladnog rata, po pravilu, kada god bi se pribeglo nasilju to je opravdavano izgovorom da je to reakcija na opake postupke glavnog neprijatelja pri čemu su davani neki, ne baš mnogo ubedljivi primeri. Zato ne čudi što - dok Buš šalje dodatne trupe u Irak - uporedo s tim lansira se i objašnjenje da je to zbog mešanja Irana u unutrašnje stvari Iraka koji je inače zemlja u kojoj uopšte nema stranog mešanja, s obzirom na to da se prisustvo Vašingtona objašnjava prećutnom pretpostavkom da je to normalno, jer Vašington vlada svetom.
U atmosferi hladnog rata, koja preovlađuje u Vašingtonu, Teheran se prikazuje kao vrh onoga što se naziva šiitskim polumesecom, a što se proteže od Irana do Hezbolaha u Libanu, pokrivajući jug Iraka i Sirije.
Rastući strah i bijes
Ovaj minimalni ustupak u pravcu diplomatije ima cilj da ublaži rastući strah i bes koje izaziva sve veća agresivnost Vašingtona čije su snage raspoređene tako da mogu da napadnu Iran i koje redovno vrše provokacije i upućuju pretnje.
Za SAD glavno pitanje na Bliskom istoku bilo je i ostaje efikasna kontrola njegovih neuporedivih energetskih izvora. Pristup tim izvorima je od sekundarnog značaja. Jednom kad nafta stigne do mora, može krenuti bilo kuda. Kontrola nad naftom shvata se kao instrument globalne dominacije.
Iranski uticaj unutar "polumeseca" predstavlja izazov za američku kontrolu. Sticajem geografskih okolnosti, najveći svetski izvori nafte nalaze se većim delom u područjima Bliskog istoka u kojima žive šiiti, to jest u Južnom Iraku, u regionima koji se graniče sa Saudijskom Arabijom i Iranom u kojima pored toga leže i neka od najvećih nalazišta prirodnog gasa. Noćnu moru za Vašington predstavljala bi neka labava šiitska koalicija koja bi pod svojom kontrolom držala svetske zalihe nafte i bila nezavisna od Sjedinjenih Američkih Država.
Ukoliko bi se formirao takav blok, mogao bi čak da se pridruži i azijskoj mreži za energetsku bezbednost i Šangajskoj organizaciji za saradnju (SCO), koja ima sedište u Kini. Iran koji već ima status posmatrača u SCO treba da bude primljen u članstvo ove organizacije. prema pisanju dnevnika iz Hongkonga pod nazivom "Saut Čajna morning post" iz juna 2006. godine, "iranski predsednik Mahmud Ahmadinedžad postao je glavna zvezda godišnjeg sastanka Šangajske organizacije za saradnju (SCO) kada je ovu grupaciju pozvao da se ujedini protiv drugih zemalja u situaciji dok je njegova zemlja izložena kritikama zbog nuklearnog programa". Pokret nesvrstanih zemalja je u međuvremenu potvrdio da "Iran ima neotuđivo pravo da nastavi da razvija svoj nuklearni program.
…Kad bi Bušovi planeri pristali na ovako nešto, američka pozicija svetske sile bila bi ozbiljno dovedena u pitanje. Za Vašington najveći greh Teherana je to što ne prihvata diktat i to još od doba svrgavanja šaha 1979. godine i krize taoca u američkoj ambasadi. Mračna uloga SAD u Iranu ranijih godina, izbrisana je iz istorije. Odgovarajući na iranske izazove, Vašington je podršku ubrzo našao u Sadamu Huseinu čija je agresija na Iran za sobom ostavila hiljade mrtvih i zemlju u ruševinama. Zatim su usledile ubilačke sankcije, a za vreme Buša i odbacivanje iranskih diplomatskih napora koji su zamenjeni povećanim pretnjama direktnim napadom.
Zveckanje oružjem
.
Uprkos zveckanju oružjem, mislim da nije mnogo verovatno da će Bušova administracija napasti Iran. Svet se tome snažno protivi. Oko 75 odsto Amerikanaca daje prednost diplomatiji pred vojnim pretnjama protiv Irana i, kao što je ranije pominjano, američki i iranski građani imaju uglavnom slične poglede na nuklearna pitanja. Ankete koje je sprovela agencija za ispitivanje javnog mnjenja "Sutrašnjica bez terorizma" otkrile su da "uprkos dubokom istorijskom neprijateljstvu između persijskog šiitskog stanovništva u Iranu i pretežno sunitskog stanovništva etnički različitih arapskih, turskih i pakistanskih grupacija u susedstvu, najveći procenat ljudi u ovim zemljama lakše bi prihvatio Iran kao nuklearnu silu nego bilo kakvu američku vojnu akciju." Ima izgleda i da bi se ovom napadu usprotivile i američke vojne i obaveštajne zajednice.
Iran ne bi mogao da se odbrani od američkog napada, ali mogao bi da odgovori na drugi način, između ostalog i tako što bi doprineo nastajanju još većeg haosa u Iraku. Neki, međutim, smatraju da je situacija mnogo ozbiljnija i daju upozorenja, kao što je slučaj sa uglednim britanskim vojnim istoričarem Koreli Barnetom koji tvrdi da bi "napad na Iran mogao u praktičnom smislu da predstavlja početak Trećeg svetskog rata".
…U međuvremenu, Vašington bi mogao da pokuša da destabilizuje Iran iznutra. Etnička mešavina u Iranu je složena, većina stanovništva nije persijskog porekla. Postoje separatističke tendencije i verovatno je da Vašington pokušava da ih podstakne - u Kuzestanu u Persijskom zalivu, na primer, gde je koncentrisana iranska nafta, to je region koji je pretežno arapski a ne persijski.
Kao što je ranije već rečeno, Vašington je odbacio iranske predloge da se povedu pregovori o nerešenim pitanjima, a vašingtonske pretnje o napadu na Iran potkopavaju i sporazum između Evropske unije i Irana.
(Kraj)
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.
