ИНТЕРВЕНЦИЈЕ (17) - Напад на Иран био би почетак Трећег свјетског рата
На енергијом богатом Блиском истоку само две земље нису се покориле диктату Вашингтона - Иран и Сирија. Због тога се обе сматрају непријатељима с тим што је Иран много важнији.
Током хладног рата, по правилу, када год би се прибегло насиљу то је оправдавано изговором да је то реакција на опаке поступке главног непријатеља при чему су давани неки, не баш много убедљиви примери. Зато не чуди што - док Буш шаље додатне трупе у Ирак - упоредо с тим лансира се и објашњење да је то због мешања Ирана у унутрашње ствари Ирака који је иначе земља у којој уопште нема страног мешања, с обзиром на то да се присуство Вашингтона објашњава прећутном претпоставком да је то нормално, јер Вашингтон влада светом.
У атмосфери хладног рата, која преовлађује у Вашингтону, Техеран се приказује као врх онога што се назива шиитским полумесецом, а што се протеже од Ирана до Хезболаха у Либану, покривајући југ Ирака и Сирије.
Растући страх и бијес
Овај минимални уступак у правцу дипломатије има циљ да ублажи растући страх и бес које изазива све већа агресивност Вашингтона чије су снаге распоређене тако да могу да нападну Иран и које редовно врше провокације и упућују претње.
За СAД главно питање на Блиском истоку било је и остаје ефикасна контрола његових неупоредивих енергетских извора. Приступ тим изворима је од секундарног значаја. Једном кад нафта стигне до мора, може кренути било куда. Контрола над нафтом схвата се као инструмент глобалне доминације.
Ирански утицај унутар "полумесеца" представља изазов за америчку контролу. Стицајем географских околности, највећи светски извори нафте налазе се већим делом у подручјима Блиског истока у којима живе шиити, то јест у Јужном Ираку, у регионима који се граниче са Саудијском Aрабијом и Ираном у којима поред тога леже и нека од највећих налазишта природног гаса. Ноћну мору за Вашингтон представљала би нека лабава шиитска коалиција која би под својом контролом држала светске залихе нафте и била независна од Сједињених Aмеричких Држава.
Уколико би се формирао такав блок, могао би чак да се придружи и азијској мрежи за енергетску безбедност и Шангајској организацији за сарадњу (СЦО), која има седиште у Кини. Иран који већ има статус посматрача у СЦО треба да буде примљен у чланство ове организације. према писању дневника из Хонгконга под називом "Саут Чајна морнинг пост" из јуна 2006. године, "ирански председник Махмуд Aхмадинеџад постао је главна звезда годишњег састанка Шангајске организације за сарадњу (СЦО) када је ову групацију позвао да се уједини против других земаља у ситуацији док је његова земља изложена критикама због нуклеарног програма". Покрет несврстаних земаља је у међувремену потврдио да "Иран има неотуђиво право да настави да развија свој нуклеарни програм.
…Кад би Бушови планери пристали на овако нешто, америчка позиција светске силе била би озбиљно доведена у питање. За Вашингтон највећи грех Техерана је то што не прихвата диктат и то још од доба свргавања шаха 1979. године и кризе таоца у америчкој амбасади. Мрачна улога СAД у Ирану ранијих година, избрисана је из историје. Одговарајући на иранске изазове, Вашингтон је подршку убрзо нашао у Садаму Хусеину чија је агресија на Иран за собом оставила хиљаде мртвих и земљу у рушевинама. Затим су уследиле убилачке санкције, а за време Буша и одбацивање иранских дипломатских напора који су замењени повећаним претњама директним нападом.
Звецкање оружјем
.
Упркос звецкању оружјем, мислим да није много вероватно да ће Бушова администрација напасти Иран. Свет се томе снажно противи. Око 75 одсто Aмериканаца даје предност дипломатији пред војним претњама против Ирана и, као што је раније помињано, амерички и ирански грађани имају углавном сличне погледе на нуклеарна питања. Aнкете које је спровела агенција за испитивање јавног мњења "Сутрашњица без тероризма" откриле су да "упркос дубоком историјском непријатељству између персијског шиитског становништва у Ирану и претежно сунитског становништва етнички различитих арапских, турских и пакистанских групација у суседству, највећи проценат људи у овим земљама лакше би прихватио Иран као нуклеарну силу него било какву америчку војну акцију." Има изгледа и да би се овом нападу успротивиле и америчке војне и обавештајне заједнице.
Иран не би могао да се одбрани од америчког напада, али могао би да одговори на други начин, између осталог и тако што би допринео настајању још већег хаоса у Ираку. Неки, међутим, сматрају да је ситуација много озбиљнија и дају упозорења, као што је случај са угледним британским војним историчарем Корели Барнетом који тврди да би "напад на Иран могао у практичном смислу да представља почетак Трећег светског рата".
…У међувремену, Вашингтон би могао да покуша да дестабилизује Иран изнутра. Етничка мешавина у Ирану је сложена, већина становништва није персијског порекла. Постоје сепаратистичке тенденције и вероватно је да Вашингтон покушава да их подстакне - у Кузестану у Персијском заливу, на пример, где је концентрисана иранска нафта, то је регион који је претежно арапски а не персијски.
Као што је раније већ речено, Вашингтон је одбацио иранске предлоге да се поведу преговори о нерешеним питањима, а вашингтонске претње о нападу на Иран поткопавају и споразум између Европске уније и Ирана.
(Крај)
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
