INTERVENCIJE (14) - Invazija na Kosovo svrstana u pravedan rat

…U svojoj primeni, savremeno oživljavanje teorije pravednog rata vrlo dobro se uklapa u ovu maksimu. U veoma visoko ocenjenim razmišljanjima o pravednom ratu, Majkl Volcer naziva invaziju na Avganistan "trijumfom teorije pravednog rata", stavljajući je odmah uz rat na Kosovu u red "pravednih ratova". Daje samo tvrdnju, nikakvo objašnjenje. Nažalost, u ova dva slučaja, kao i inače, njegovi argumenti u ključnim ocenama oslanjaju se na izjave tipa "meni se to čini sasvim opravdanim", "ja mislim" ili "nema sumnje".

Činjenice se ne poštuju

Činjenice se ignorišu čak i one najočiglednije. Uzmimo Avganistan kao primer. Kada je počelo bombardovanje u oktobru 2001. godine, predsednik Buš je upozorio Avganistance da će se ono nastaviti sve dok ne predaju ljude koje su SAD osumnjičile za terorizam. Reč "osumnjičen" je ovde važna. Šef FBI Robert S. Miler saopštio je urednicima i reporterima "Vašington posta" posle osam meseci verovatno najintenzivnijeg lova na ljude u istoriji: "Mi mislimo da su se inspiratori i idejni tvorci napada 11. septembra nalazili u Avganistanu, visoko negde u rukovodstvu "Al-Kaide". Zaverenici i ostali, oni glavni, sastajali su se u Nemačkoj, a možda i na drugim mestima".

Ono što je još uvek bilo nejasno u junu 2002. godine nije se moglo sigurno znati ni prethodnog oktobra, mada je bilo malo onih koji su odmah poverovali u verodostojnost tvrdnje. Nisam ni ja, ali slutnje i činjenice su dve različite stvari. U svakom slučaju, najmanje što se može reći jeste da okolnosti nameću pitanje da li je bombardovanje Avganistana zaista predstavljalo transparentan primer "pravednog rata".

Slično se može reći i za bombardovanje Srbije 1999. godine, o čemu je već dosta pisano na drugim mestima. Konkretno, neosporno je da masovna ubistva i proterivanja nisu bila razlog za bombardovanje, kao što se često tvrdilo, već njegova posledica i to njegova očekivana posledica nasuprot zameni teza koju su praktikovali mnogi iz medija, a i pojedini sa univerziteta.

…Koristeći "pravedan rat", suprotstavljanje terorizmu ili neki drugi izgovor, Sjedinjene Američke Države sebe izuzimaju iz obaveze poštovanja osnovnih principa svetskog poretka u čijem su formulisanju i proklamovanju odigrale jednu od najvažnijih uloga.

Posle Drugog svetskog rata, uspostavljena su nova pravila međunarodnog prava. Njihove odredbe kodifikovane su u Povelji Ujedinjenih nacija, Ženevskim konvencijama i Nirnberškim principima koje je usvojila Generalna skupština UN. Povelja Ujedinjenih nacija zabranjuje pretnju silom ili upotrebu sile osim ako ju je odobrio Savet bezbednosti ili ako se opravdanje - što bi važilo do momenta pokretanja Saveta bezbednosti - može podvesti pod član br. 51 - Samoodbrana od naoružanog napada.

Šta je agresija

…U Ujedinjenim nacijama 2004. godine jedan visoki skup u čijem je radu između ostalih učestvovao i bivši američki savetnik za nacionalnu bezbednost Brent Skokroft, zaključio je da "članu br. 51 nije potrebno ni proširenje ni ograničenje u odnosu na ono kako je dosad shvatan..."

…Strategija nacionalne bezbednosti iz septembra 2002. godine, u svom velikom delu obnovljena u martu 2006. godine, daje Sjedinjenim Američkim Državama pravo da povedu rat, ali ne "predostrožni rat" da bi se preduhitrila druga strana, već "preventivni rat", što prosto i jednostavno rečeno, znači pravo na agresiju.

Pojam agresije dosta jasno je definisao i sudija američkog Vrhovnog suda Robert Džekson, koji je bio glavni tužilac na strani SAD u Nirnbergu. Njegov koncepcija je potvrđena i u rezoluciji Generalne skupštine Ujedinjenih nacija. "Agresor" je, prema predlogu koji je Džekson izneo na sudu, ona država koja prva "uz pomoć svojih oružanih snaga izvrši invaziju na teritoriju druge države, sa ili bez objave rata". Očigledno je da se ovo može primeniti i na slučaj invazije na Irak.

Treba svakako pomenuti i elokventni komentar sudije Džeksona u Nirnbergu: "Ako se neke akcije kršenja sporazuma smatraju zločinima, one ostaju zločini bez obzira na to da li su ih izvršile SAD ili Nemačka, i mi nismo spremni da postavimo pravila koja ponašanje drugih kvalifikuju kao zločin, ako nismo spremni da se ta pravila primene i protiv nas". Na drugom mestu on kaže: "Nikad ne smemo zaboraviti da ovim optuženima sudimo na osnovu istog onog pravila po kome će istorija sutra suditi nama. Ako ovim optuženima pružimo čašu otrova, to je isto kao da smo je stavili i pred naše usne".

Za političko rukovodstvo pretnja poštovanja ovih principa i pridržavanja zakona uopšte, predstavlja zaista ozbiljnu pretnju. Odnosno, ona bi to bila kad bi se iko usudio da izaziva "jedinu preostalu, nemilosrdnu supersilu čije rukovodstvo ima nameru da preoblikuje planetu prema sopstvenom nasilničkom pogledu na svet", kao što je napisao Reuven Pedatzur u Harecu, prošlog maja.

Dozvolite mi da iznesem nekoliko jednostavnih principa. Prvi je da razne akcije treba procenjivati prema spektru njihovih verovatnih posledica. Drugi je princip univerzalnosti; tj. primenjujemo na sebe iste, ako ne i strože standarde od onih koje primenjujemo na druge.

(Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.