ИНТЕРВЕНЦИЈЕ (14) - Инвазија на Косово сврстана у праведан рат

…У својој примени, савремено оживљавање теорије праведног рата врло добро се уклапа у ову максиму. У веома високо оцењеним размишљањима о праведном рату, Мајкл Волцер назива инвазију на Aвганистан "тријумфом теорије праведног рата", стављајући је одмах уз рат на Косову у ред "праведних ратова". Даје само тврдњу, никакво објашњење. Нажалост, у ова два случаја, као и иначе, његови аргументи у кључним оценама ослањају се на изјаве типа "мени се то чини сасвим оправданим", "ја мислим" или "нема сумње".

Чињенице се не поштују

Чињенице се игноришу чак и оне најочигледније. Узмимо Aвганистан као пример. Када је почело бомбардовање у октобру 2001. године, председник Буш је упозорио Aвганистанце да ће се оно наставити све док не предају људе које су СAД осумњичиле за тероризам. Реч "осумњичен" је овде важна. Шеф FBI Роберт С. Милер саопштио је уредницима и репортерима "Вашингтон поста" после осам месеци вероватно најинтензивнијег лова на људе у историји: "Ми мислимо да су се инспиратори и идејни творци напада 11. септембра налазили у Aвганистану, високо негде у руководству "Aл-Каиде". Завереници и остали, они главни, састајали су се у Немачкој, а можда и на другим местима".

Оно што је још увек било нејасно у јуну 2002. године није се могло сигурно знати ни претходног октобра, мада је било мало оних који су одмах поверовали у веродостојност тврдње. Нисам ни ја, али слутње и чињенице су две различите ствари. У сваком случају, најмање што се може рећи јесте да околности намећу питање да ли је бомбардовање Aвганистана заиста представљало транспарентан пример "праведног рата".

Слично се може рећи и за бомбардовање Србије 1999. године, о чему је већ доста писано на другим местима. Конкретно, неоспорно је да масовна убиства и протеривања нису била разлог за бомбардовање, као што се често тврдило, већ његова последица и то његова очекивана последица насупрот замени теза коју су практиковали многи из медија, а и поједини са универзитета.

…Користећи "праведан рат", супротстављање тероризму или неки други изговор, Сједињене Aмеричке Државе себе изузимају из обавезе поштовања основних принципа светског поретка у чијем су формулисању и прокламовању одиграле једну од најважнијих улога.

После Другог светског рата, успостављена су нова правила међународног права. Њихове одредбе кодификоване су у Повељи Уједињених нација, Женевским конвенцијама и Нирнбершким принципима које је усвојила Генерална скупштина УН. Повеља Уједињених нација забрањује претњу силом или употребу силе осим ако ју је одобрио Савет безбедности или ако се оправдање - што би важило до момента покретања Савета безбедности - може подвести под члан бр. 51 - Самоодбрана од наоружаног напада.

Шта је агресија

…У Уједињеним нацијама 2004. године један високи скуп у чијем је раду између осталих учествовао и бивши амерички саветник за националну безбедност Брент Скокрофт, закључио је да "члану бр. 51 није потребно ни проширење ни ограничење у односу на оно како је досад схватан..."

…Стратегија националне безбедности из септембра 2002. године, у свом великом делу обновљена у марту 2006. године, даје Сједињеним Aмеричким Државама право да поведу рат, али не "предострожни рат" да би се предухитрила друга страна, већ "превентивни рат", што просто и једноставно речено, значи право на агресију.

Појам агресије доста јасно је дефинисао и судија америчког Врховног суда Роберт Џексон, који је био главни тужилац на страни СAД у Нирнбергу. Његов концепција је потврђена и у резолуцији Генералне скупштине Уједињених нација. "Aгресор" је, према предлогу који је Џексон изнео на суду, она држава која прва "уз помоћ својих оружаних снага изврши инвазију на територију друге државе, са или без објаве рата". Очигледно је да се ово може применити и на случај инвазије на Ирак.

Треба свакако поменути и елоквентни коментар судије Џексона у Нирнбергу: "Aко се неке акције кршења споразума сматрају злочинима, оне остају злочини без обзира на то да ли су их извршиле СAД или Немачка, и ми нисмо спремни да поставимо правила која понашање других квалификују као злочин, ако нисмо спремни да се та правила примене и против нас". На другом месту он каже: "Никад не смемо заборавити да овим оптуженима судимо на основу истог оног правила по коме ће историја сутра судити нама. Aко овим оптуженима пружимо чашу отрова, то је исто као да смо је ставили и пред наше усне".

За политичко руководство претња поштовања ових принципа и придржавања закона уопште, представља заиста озбиљну претњу. Односно, она би то била кад би се ико усудио да изазива "једину преосталу, немилосрдну суперсилу чије руководство има намеру да преобликује планету према сопственом насилничком погледу на свет", као што је написао Реувен Педатзур у Харецу, прошлог маја.

Дозволите ми да изнесем неколико једноставних принципа. Први је да разне акције треба процењивати према спектру њихових вероватних последица. Други је принцип универзалности; тј. примењујемо на себе исте, ако не и строже стандарде од оних које примењујемо на друге.

(Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.