INTERVENCIJE (11) - Pobjeda radikalnog Hamasa prijeteća za Zapad
Izborna pobeda Hamasa predstavlja preteću pojavu, ali, nažalost, razumljiva je u svetlu najnovijih događaja. Potpuno je opravdano opisati Hamas kao radikalan, ekstremistički, nasilan i kao ozbiljnu pretnju miru i pravednom političkom rešenju. Ali, korisno je podsetiti se da u važnim pitanjima Hamas nije toliko ekstreman kao što su SAD i Izrael. Na primer, Hamas tvrdi da će se saglasiti sa dugoročnim prekidom vatre na međunarodno priznatim granicama od pre juna 1967. godine uz nastavljanje pregovora u potrazi za političkim rešenjem.
Ova ideja je potpuno strana Sjedinjenim Američkim Državama i Izraelu koji odbacuju svako ograničavanje njihovog prava na nasilje, odbacuju pregovore i insistiraju da sva politička rešenja moraju da uključe izraelsko preuzimanje velikih delova Zapadne obale (a možda i zaboravljene Golanske visoravni).
Preokret poslije Arafata
Hamas je pobedio zahvaljujući kombinovanju snažnog otpora vojnoj okupaciji i pomoći siromašnima koju su pružale uticajne lokalne organizacije - što predstavlja platformu i praksu koja bi verovatno odnela pobedu bilo gde. Za Bušovu administraciju, međutim, ova pobeda predstavlja samo dodatnu prepreku u politici ometanja demokratije koja se zvanično naziva "unapređivanje demokratije".
Stanovište Vašingtona prema izborima u Palestini bilo je dosledno. Izbori su odlagani do smrti Jasera Arafata zato što se smatralo sigurnim da bi on pobedio. Slično tome, održavanje izbora ne treba odobriti ukoliko postoji verovatnoća da bi pogrešan kandidat mogao da pobedi. Arafatova smrt označena je kao šansa za ostvarenje Bušove "vizije" demokratske palestinske države koja predstavlja bled i mutan odraz međunarodnog konsenzusa o rešenju na principu dve države koje SAD blokiraju već trideset godina.
U jednoj analizi u "Njujork tajmsu", neposredno posle Arafatove smrti, nazvanoj "Nada" da će demokratija moći da zameni palestinsku ikonu. Stiven Erlanger piše: "Era posle Arafata predstavljaće najnoviji test za tipično američko uverenje da izbori daju legitimitet čak i najslabijim institucijama". U poslednjem paragrafu ovog članka možemo pročitati i ovo: "Međutim, za Palestince je reč o velikom paradoksu. U prošlosti, Bušova administracija se protivila novim palestinskim izborima.
…Jedan od pokušaja sabotiranja neželjenih izbora sastojao se u tome da se daju značajne prednosti kandidatu koji je bio miljenik administracije i proterivanju nezavisnih medija, ali je i taj pokušaj propao. Vašington je ovom standardnom modelu subverzije pribegao i u Palestini.
U januaru 2006. godine, "Vašington post" je javio da je američka Agencija za međunarodni razvoj (USAID) postala "nevidljivi pomagač" u nastojanju da se "poveća popularnost palestinske vlasti uoči ključnih izbora u kojima se vladajuća partija suočava sa ozbiljnim izazovom radikalne islamističke grupe Hamas". "Njujork tajms" je tada pisao: "Sjedinjene Američke Države su potrošile oko 1,9 miliona dolara iz svog ukupnog godišnjeg budžeta od 400 miliona namenjenog pomoći Palestincima, na desetak brzih projekata uoči izbora ove nedelje da bi popravile imidž vladajuće frakcije Fatah kod glasača i ojačale je u sukobu sa konkurentskom borbenom frakcijom Hamas".
Tajna promocija Fataha
Kao što je uobičajeno, američki konzulat u istočnom Jerusalimu dao je uveravanja predstavnicima štampe da su tajni koraci promovisanja Fataha imali za cilj samo da "osnaže demokratske institucije i pruže podršku demokratskim akterima uopšte, a ne samo Fatahu". U Sjedinjenim Američkim Državama, ili u bilo kojoj drugoj zapadnoj zemlji, čak i nagoveštaj takvog stranog mešanja uništio bi kandidata kojeg bi takvo strano uplitanje pokušavalo da promoviše. Duboko ukorenjeni imperijalni mentalitet, međutim, dao je legitimitet ovakvim rutinskim merama subverzije kada se izbori održavaju na drugim mestima. Ali i ovaj pokušaj je neslavno propao.
Američka i izraelska vlada sada moraju nekako da prilagode svoje ponašanje radikalnoj islamističkoj partiji koja, slično njima, tradicionalno odbacuje međunarodni konsenzus, mada poređenje ne odgovara u potpunosti s obzirom na to da Hamas zaista namerava da pristane na primirje zasnovano na granicama od pre juna 1967. godine.
Formalna pretnja Hamasa da će "uništiti Izrael" stavlja ga u istu ravan sa Sjedinjenim Američkim Državama i Izraelom koji su se zvanično obavezali da neće dozvoliti postojanje "druge palestinske države" (pored Jordana), mada su i oni malo omekšali ovaj svoj stav odbacivanja poslednjih godina prihvatajući postojanje "državice" koja bi se sastojala od delića koji će preostati pošto Izrael iz Palestine uzme sve što mu se dopada.
U interesu objektivnosti, treba zamisliti obrnute okolnosti, tj. da se Hamas slaže da Izrael treba da postoji, ali u delićima, u razbacanim, međusobno odvojenim malim kantonima u kojima se ne može normalno živeti, u jednom malom delu Jerusalima, dok istovremeno Palestina gradi ogromna naselja i razvija infrastrukturne projekte kako bi se domogla bogate zemlje i resursa. I pretpostavimo da bi onda Hamas bio saglasan da te deliće nazove "državom".
Da je neko dao predlog ovakvog osiromašenog tipa "državnosti" za Izrael, mi bismo se užasnuli i to s pravom. To bi nas možda asociralo na nacizam i apelovali bismo da se Hamasu sudi na Međunarodnom sudu pravde zbog podsticanja genocida putem kršenja Konvencije o genocidu. Ali kad bi Hamas mogao da se tako ponaša, to bi značilo da u osnovi ima istu poziciju kakvu sada imaju Sjedinjene Američke Države i Izrael.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.
