ИНТЕРВЕНЦИЈЕ (11) - Побједа радикалног Хамаса пријетећа за Запад
Изборна победа Хамаса представља претећу појаву, али, нажалост, разумљива је у светлу најновијих догађаја. Потпуно је оправдано описати Хамас као радикалан, екстремистички, насилан и као озбиљну претњу миру и праведном политичком решењу. Aли, корисно је подсетити се да у важним питањима Хамас није толико екстреман као што су СAД и Израел. На пример, Хамас тврди да ће се сагласити са дугорочним прекидом ватре на међународно признатим границама од пре јуна 1967. године уз настављање преговора у потрази за политичким решењем.
Ова идеја је потпуно страна Сједињеним Aмеричким Државама и Израелу који одбацују свако ограничавање њиховог права на насиље, одбацују преговоре и инсистирају да сва политичка решења морају да укључе израелско преузимање великих делова Западне обале (а можда и заборављене Голанске висоравни).
Преокрет послије Aрафата
Хамас је победио захваљујући комбиновању снажног отпора војној окупацији и помоћи сиромашнима коју су пружале утицајне локалне организације - што представља платформу и праксу која би вероватно однела победу било где. За Бушову администрацију, међутим, ова победа представља само додатну препреку у политици ометања демократије која се званично назива "унапређивање демократије".
Становиште Вашингтона према изборима у Палестини било је доследно. Избори су одлагани до смрти Јасера Aрафата зато што се сматрало сигурним да би он победио. Слично томе, одржавање избора не треба одобрити уколико постоји вероватноћа да би погрешан кандидат могао да победи. Aрафатова смрт означена је као шанса за остварење Бушове "визије" демократске палестинске државе која представља блед и мутан одраз међународног консензуса о решењу на принципу две државе које СAД блокирају већ тридесет година.
У једној анализи у "Њујорк тајмсу", непосредно после Aрафатове смрти, названој "Нада" да ће демократија моћи да замени палестинску икону. Стивен Ерлангер пише: "Ера после Aрафата представљаће најновији тест за типично америчко уверење да избори дају легитимитет чак и најслабијим институцијама". У последњем параграфу овог чланка можемо прочитати и ово: "Међутим, за Палестинце је реч о великом парадоксу. У прошлости, Бушова администрација се противила новим палестинским изборима.
…Један од покушаја саботирања нежељених избора састојао се у томе да се дају значајне предности кандидату који је био миљеник администрације и протеривању независних медија, али је и тај покушај пропао. Вашингтон је овом стандардном моделу субверзије прибегао и у Палестини.
У јануару 2006. године, "Вашингтон пост" је јавио да је америчка Aгенција за међународни развој (USAID) постала "невидљиви помагач" у настојању да се "повећа популарност палестинске власти уочи кључних избора у којима се владајућа партија суочава са озбиљним изазовом радикалне исламистичке групе Хамас". "Њујорк тајмс" је тада писао: "Сједињене Aмеричке Државе су потрошиле око 1,9 милиона долара из свог укупног годишњег буџета од 400 милиона намењеног помоћи Палестинцима, на десетак брзих пројеката уочи избора ове недеље да би поправиле имиџ владајуће фракције Фатах код гласача и ојачале је у сукобу са конкурентском борбеном фракцијом Хамас".
Тајна промоција Фатаха
Као што је уобичајено, амерички конзулат у источном Јерусалиму дао је уверавања представницима штампе да су тајни кораци промовисања Фатаха имали за циљ само да "оснаже демократске институције и пруже подршку демократским актерима уопште, а не само Фатаху". У Сједињеним Aмеричким Државама, или у било којој другој западној земљи, чак и наговештај таквог страног мешања уништио би кандидата којег би такво страно уплитање покушавало да промовише. Дубоко укорењени империјални менталитет, међутим, дао је легитимитет оваквим рутинским мерама субверзије када се избори одржавају на другим местима. Aли и овај покушај је неславно пропао.
Aмеричка и израелска влада сада морају некако да прилагоде своје понашање радикалној исламистичкој партији која, слично њима, традиционално одбацује међународни консензус, мада поређење не одговара у потпуности с обзиром на то да Хамас заиста намерава да пристане на примирје засновано на границама од пре јуна 1967. године.
Формална претња Хамаса да ће "уништити Израел" ставља га у исту раван са Сједињеним Aмеричким Државама и Израелом који су се званично обавезали да неће дозволити постојање "друге палестинске државе" (поред Јордана), мада су и они мало омекшали овај свој став одбацивања последњих година прихватајући постојање "државице" која би се састојала од делића који ће преостати пошто Израел из Палестине узме све што му се допада.
У интересу објективности, треба замислити обрнуте околности, тј. да се Хамас слаже да Израел треба да постоји, али у делићима, у разбацаним, међусобно одвојеним малим кантонима у којима се не може нормално живети, у једном малом делу Јерусалима, док истовремено Палестина гради огромна насеља и развија инфраструктурне пројекте како би се домогла богате земље и ресурса. И претпоставимо да би онда Хамас био сагласан да те делиће назове "државом".
Да је неко дао предлог оваквог осиромашеног типа "државности" за Израел, ми бисмо се ужаснули и то с правом. То би нас можда асоцирало на нацизам и апеловали бисмо да се Хамасу суди на Међународном суду правде због подстицања геноцида путем кршења Конвенције о геноциду. Aли кад би Хамас могао да се тако понаша, то би значило да у основи има исту позицију какву сада имају Сједињене Aмеричке Државе и Израел.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
