INTERVENCIJE (10) - Izmišljanje neprijatelja kao pravog đavola
U međuljudskim odnosima potrebno je otkriti i razmontirati barijere koje su podigli doktrinarni sistemi oslanjajući se na čitav niz mehanizama koji prirodnim tokom proizlaze iz koncentracije moći.
To se ponekad otvoreno priznaje. Na primer, harvardski profesor Nauke vladanja Samjuel Hantington ovako je objasnio svrhu sovjetske pretnje iz 1981. godine u momentu kada je tek pristigla Reganova administracija zaoštravala hladni rat: "Možda ćete morati da intervenciju ili neku drugu vojnu akciju prodajete tako što ćete stvarati pogrešan utisak da se borite protiv Sovjetskog Saveza", pisao je on. "Tako SAD postupaju još od Trumanove doktrine".
Da bi olakšali ostvarenje marketinških ciljeva, doktrinarni sistemi obično predstavljaju trenutnog neprijatelja kao pravog đavola sa osobinama koje mu pristaju.
Ilustraciju je nedavno ponudio slučaj Sadama Huseina. To je bio cilj bez odbrane predstavljen kao strahovita pretnja našem opstanku, odgovoran za napad 11. septembra i spreman da nas ponovo napadne.
Riječi cara Hirohita
Reganova administracija je 1982. godine isključila Sadama sa spiska lidera država koje podržavaju terorizam tako da je bujica vojne i druge pomoći ovom ubici mogla da potekne. Dostavljanje pomoći nastavljeno je tokom perioda u kome je Sadam počinio najgora zlodela, pa sve do kraja rata sa Iranom i obuhvatala je i materijale koji su mogli poslužiti razvoju oružja za masovno uništenje. Ova prilično vidljiva činjenica podleže pod "opšti prećutni sporazum" koji podrazumeva da je, u orvelovskom stilu, to nešto "o čemu se ne govori". Neophodno je stvoriti lažnu predstavu ne samo o onome ko je trenutno "veliki sotona", nego i o sopstvenoj jedinstvenoj plemenitosti.
…U avgustu 1945. godine, japanski car Hirohito u govoru posle predaje rekao je svojim podanicima: "Objavili smo rat Americi i Velikoj Britaniji iz iskrene želje da obezbedimo opstanak Japana i stabilizovanje Istočne Azije, pri čemu nam uopšte nije bilo u planu da ugrožavamo suverenitet drugih naroda niti smo razmišljali o teritorijalnom proširivanju".
Istorijat međunarodnih zločina preplavljen je sličnim izjavama, uključujući i one na najnižem nivou. Pišući 1935. godine, dok su se nadvijali mračni oblaci nacizma, Martin Hajdeger pozvao je Nemačku da predupredi opasnost "pomračivanja sveta" i van nacionalnih granica. Zahvaljujući "novoj duhovnoj energiji" oživljenoj dolaskom nacističke vlasti, Nemačka je najzad sposobna da "preuzme svoju istorijsku misiju" spasavanja sveta od "uništavanja" od strane "indiferentnih masa" u drugim zemljama, posebno u Americi i Rusiji.
…Standardna priča koja se pojavljuje u univerzitetskim krugovima i u medijima jeste da američka spoljna politika sadrži dve konfliktne tendencije. Jedna je ono što se naziva vilsonovskim idealizmom, zasnovana na plemenitim namerama. Druga je tendencija trezvenog realizma koja nas podseća da je potrebno da shvatimo ograničenja koja se postavljaju pred naše dobre namere. To su jedine dve opcije.
Ma kakva bila operativna retorika, potrebno je biti vrlo disciplinovan da se ne bi priznalo da ima elemenata istine u primedbi istoričara Arno Majera koji je rekao da počev od 1947. godine Amerika predstavlja najvećeg predstavnika "državnog terorizma" i nosioca drugih "otpadničkih" akcija što su proizvele ogromne štete uvek "u ime demokratije, slobode i pravde".
"Nezavisni nacionalizam"
Dugogodišnji neprijatelj Sjedinjenih Američkih Država je nezavisni nacionalizam, posebno kada preti da se pretvori u "virus", da pozajmimo izraz koji je upotrebio Henri Kisindžer, govoreći o demokratskom socijalizmu u Čileu pošto je Salvador Aljende izabran za predsednika te zemlje 1970. godine. Prema tome, taj virus treba iskoreniti na način primenjen u utorak, 11. septembra 1973. godine, na dan koji se u Latinskoj Americi često naziva "prvim 11. septembrom".
Tog datuma, posle dugogodišnjih američkih subverzija, snage generala Augusta Pinočea napale su palatu čileanskog predsednika. Aljende je izgubio život. Izgleda da se odlučio na samoubistvo, jer nije bio spreman da se preda u ruke onih koji su uništili najstariju i najvitalniju demokratiju u Latinskoj Americi. Pinoče je zatim uspostavio svoj brutalni režim. Zvanično, tog prvog 11. septembra poginulo je 3.200 ljudi, ali je opšta procena da je ta brojka oko dva puta veća. Proporcionalno posmatrano po broju stanovnika, da se radilo o Sjedinjenim Američkim Državama to bi odgovaralo cifri od 50.000 do 100.000 žrtava. Broj žrtava užasnih mučenja koja su usledila procenjuje se na 30.000. Da se to dešavalo u SAD, ekvivalent ove cifre obračunat po stanovniku iznosio bi 700.000.
Vašington je snažno podržavao Pinočeov režim i imao je nemalu ulogu u njegovim početnim uspesima. Pinoče je uskoro pokrenuo proces ujedinjavanja sa drugim latinoameričkim diktaturama koje su uživale podršku SAD, u međunarodnu mrežu državnog terorizma nazvanu Operacija kondor koja je izazvala pravi haos u Latinskoj Americi. Ovo je samo jedna od ilustracija "unapređivanja demokratije" koja se neprestano odvija u ovoj hemisferi i na drugim mestima. Sada nas ubeđuju da je cilj američkih misija u Avganistanu i Iraku uvođenje demokratije.
"Muslimani ne mrze naše slobode, već našu politiku", zaključuje jedan izveštaj od prošlog septembra koga je objavio Naučni odbor za odbranu (DSB), savetodavno telo osnovano pri Pentagonu.
(Nastaviće se)
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.
