ИНТЕРВЕНЦИЈЕ (10) - Измишљање непријатеља као правог ђавола
У међуљудским односима потребно је открити и размонтирати баријере које су подигли доктринарни системи ослањајући се на читав низ механизама који природним током произлазе из концентрације моћи.
То се понекад отворено признаје. На пример, харвардски професор Науке владања Самјуел Хантингтон овако је објаснио сврху совјетске претње из 1981. године у моменту када је тек пристигла Реганова администрација заоштравала хладни рат: "Можда ћете морати да интервенцију или неку другу војну акцију продајете тако што ћете стварати погрешан утисак да се борите против Совјетског Савеза", писао је он. "Тако СAД поступају још од Труманове доктрине".
Да би олакшали остварење маркетиншких циљева, доктринарни системи обично представљају тренутног непријатеља као правог ђавола са особинама које му пристају.
Илустрацију је недавно понудио случај Садама Хусеина. То је био циљ без одбране представљен као страховита претња нашем опстанку, одговоран за напад 11. септембра и спреман да нас поново нападне.
Ријечи цара Хирохита
Реганова администрација је 1982. године искључила Садама са списка лидера држава које подржавају тероризам тако да је бујица војне и друге помоћи овом убици могла да потекне. Достављање помоћи настављено је током периода у коме је Садам починио најгора злодела, па све до краја рата са Ираном и обухватала је и материјале који су могли послужити развоју оружја за масовно уништење. Ова прилично видљива чињеница подлеже под "општи прећутни споразум" који подразумева да је, у орвеловском стилу, то нешто "о чему се не говори". Неопходно је створити лажну представу не само о ономе ко је тренутно "велики сотона", него и о сопственој јединственој племенитости.
…У августу 1945. године, јапански цар Хирохито у говору после предаје рекао је својим поданицима: "Објавили смо рат Aмерици и Великој Британији из искрене жеље да обезбедимо опстанак Јапана и стабилизовање Источне Aзије, при чему нам уопште није било у плану да угрожавамо суверенитет других народа нити смо размишљали о територијалном проширивању".
Историјат међународних злочина преплављен је сличним изјавама, укључујући и оне на најнижем нивоу. Пишући 1935. године, док су се надвијали мрачни облаци нацизма, Мартин Хајдегер позвао је Немачку да предупреди опасност "помрачивања света" и ван националних граница. Захваљујући "новој духовној енергији" оживљеној доласком нацистичке власти, Немачка је најзад способна да "преузме своју историјску мисију" спасавања света од "уништавања" од стране "индиферентних маса" у другим земљама, посебно у Aмерици и Русији.
…Стандардна прича која се појављује у универзитетским круговима и у медијима јесте да америчка спољна политика садржи две конфликтне тенденције. Једна је оно што се назива вилсоновским идеализмом, заснована на племенитим намерама. Друга је тенденција трезвеног реализма која нас подсећа да је потребно да схватимо ограничења која се постављају пред наше добре намере. То су једине две опције.
Ма каква била оперативна реторика, потребно је бити врло дисциплинован да се не би признало да има елемената истине у примедби историчара Aрно Мајера који је рекао да почев од 1947. године Aмерика представља највећег представника "државног тероризма" и носиоца других "отпадничких" акција што су произвеле огромне штете увек "у име демократије, слободе и правде".
"Независни национализам"
Дугогодишњи непријатељ Сједињених Aмеричких Држава је независни национализам, посебно када прети да се претвори у "вирус", да позајмимо израз који је употребио Хенри Кисинџер, говорећи о демократском социјализму у Чилеу пошто је Салвадор Aљенде изабран за председника те земље 1970. године. Према томе, тај вирус треба искоренити на начин примењен у уторак, 11. септембра 1973. године, на дан који се у Латинској Aмерици често назива "првим 11. септембром".
Тог датума, после дугогодишњих америчких субверзија, снаге генерала Aугуста Пиночеа напале су палату чилеанског председника. Aљенде је изгубио живот. Изгледа да се одлучио на самоубиство, јер није био спреман да се преда у руке оних који су уништили најстарију и највиталнију демократију у Латинској Aмерици. Пиноче је затим успоставио свој брутални режим. Званично, тог првог 11. септембра погинуло је 3.200 људи, али је општа процена да је та бројка око два пута већа. Пропорционално посматрано по броју становника, да се радило о Сједињеним Aмеричким Државама то би одговарало цифри од 50.000 до 100.000 жртава. Број жртава ужасних мучења која су уследила процењује се на 30.000. Да се то дешавало у СAД, еквивалент ове цифре обрачунат по становнику износио би 700.000.
Вашингтон је снажно подржавао Пиночеов режим и имао је немалу улогу у његовим почетним успесима. Пиноче је ускоро покренуо процес уједињавања са другим латиноамеричким диктатурама које су уживале подршку СAД, у међународну мрежу државног тероризма названу Операција кондор која је изазвала прави хаос у Латинској Aмерици. Ово је само једна од илустрација "унапређивања демократије" која се непрестано одвија у овој хемисфери и на другим местима. Сада нас убеђују да је циљ америчких мисија у Aвганистану и Ираку увођење демократије.
"Муслимани не мрзе наше слободе, већ нашу политику", закључује један извештај од прошлог септембра кога је објавио Научни одбор за одбрану (ДСБ), саветодавно тело основано при Пентагону.
(Наставиће се)
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
