Вуле Журић, књижевник, сценариста и есејиста, за “Глас Српске”: Интересују ме људи, а не споменици

Рекао је ово за “Глас Српске” Вуле Журић, књижевник и есејиста, објашњавајући колико је случајна симболика што његова најновија књига “Хероји и губитници”, антологија текстова првобитно писаних за портал “Око”, почиње текстом у олимпијском Сарајеву 1984. године, а завршава у новогодишњем Београду четрдесетак година касније.

Писац рођен у Сарајеву, а тренутно настањен у Панчеву, каже да случајности нема, јер он приче о људима који су хероји и губитници тражи у малим људима који се осјетили моћ историје у својим животима.

- Моје приче о Зимским олимпијским играма 1984. у Сарајеву и дочеку Нове године у Београду 1923. и стотину година потом, усмерене су на појединце, мале људе, који су из историјских игара без граница увек излазили као губитници, што их и кандидује за хероје, незнане јунаке перманентног суочавања са поразом. Између приче о моме детињству пре сеобе из роднога града и приче о руским мигрантима који су уточиште у нашој земљи нашли двадесетих година прошлога века и данас, стотину година касније налазе се пак приче о великим људима чија су дела и сами животи обликовали наш идентитет - рекао је Журић.

ГЛАС: Хероји и губитници у овом низу текстова крећу се у врло шароликом распону занимања, од спортиста преко револуционара, партизана и четника до музичара, сликара и филмаџија. Да ли постоји неки критеријум по којем бирате теме и колико комбинација херојства/губитништва у истој личности помаже избору?

ЖУРИЋ: Велико је питање ко ту бира кога. О неким херојским губитницима сам изабрао да пишем сам, на неке судбине ми је указао уредник портала “Око” Небојша Грујичић. Прича о Давиду Франкфуртеру, славонском Јеврејину који је средином тридесетих у Швајцарској убио тамошњег нацистичког главешину, израсла је из фусноте неке књиге коју сам у то време читао. Повести о страдањима Боре Станковића и Петра Кочића само су наставци мога интересовања за трагичне судбине двојице великих писаца. Прича о Пазолинију је директна последица пазара у једној књижари у италијанском граду Лука током новогодишњег путовања. Нема, дакле, никаквог правила, а једини критеријум је стални изазов да се напише нешто ново и другачије.

ГЛАС: Занимљива је и развојна линија неких од јунака у овим текстовима, који су за живота или након смрти били слављени као хероји, да би их потом околности доводиле до гурања под вео заборава попут Ивана Горана Ковачића или Бранка Вукелића, да поменом само неке. Колико смо сви ми кривци што тако олако мијењамо хероје или боље речено пребрзо прихватамо нове идеологије, а још брже се одричемо старих?

ЖУРИЋ: Народ није крив баш као што “студент није запалио жито”, јер приче о Горану, Вукелићу, Младену Стојановићу и другима јесу историја народа. Сви ти хероји су направили избор и били спремни да за будућност народа, за нашу слободу дају свој живот. Званичним историјским сећањем и заборавом управљају владајуће идеологије, али ми се чини да је она послератна, победничка, дакле идеологија југословенства оваплоћеног у тежњи према свакој једнакости имала најоданије и најпослушније кадрове. И током тог периода било је много огрешења, много неправедних “брисања”, али када је идеолошко клатно почело да се враћа и сада, ево, досеже крајњу супротну тачку, примећујем пре свега онеспокојавајућу дозу дилетантизма и одсуства сваке мере у покушајима исправљања кривих Дрина наше даље и ближе прошлости.

ГЛАС: Генерално једна од константи Вашег писања у свим формама јесте тај перманентни интерес за историјске личности или боље речено за њихову људску страну. Откуд у Вама тај несуђени историчар душа?

ЖУРИЋ: То је лепа синтагма, на којој од срца захваљујем. Интересују ме људи, не споменици. Чак и када су драматично утицали на ток историје и милионе људских судбина, ти људи су се знојили, расла им је коса, заљубљивали су се. У причама, романима, филмским сценаријима и радио-драмама задатак је био да се од њих створе уверљиви књижевни и драмски јунаци. Сада их је ваљало “донети” не посежући у фикцију, представити их тако да читаоци виде људе од крви и меса ослањајући се искључиво на факте.

ГЛАС: Оно што је евидентно да Вам ова форма дужег новинарског текста или боље речено приче, све рјеђа у доба километарских кликбејт наслова и СМС текстова, јако прија. Колико је њено чување важно у животу и да ли су дугачки тестови, који траже пажњу, стварно остали без читаоца или нас неко покушава убиједити у такво стање?

ЖУРИЋ: Управо број “кликова” и дужина задржавања посетилаца портала ртс.око.рс показује колико је публика жељна озбиљности. Свакога дана вас на истом дигиталном месту чекају два-три текста доказано писмених аутора који, пишући о најразличитијим темама о којима знају много, изражавају своје мишљење. Имају став који не намећу, него га улажу у преко потребан, а готово прогнан друштвени дијалог.

ГЛАС: Оваква врста текстова тражи вријеме и “рударење” тј. озбиљан истраживачки посао у припреми информација и чињеница пред писање и током њега. Колико  времена трошите за један текст у просјеку и шта све користите као изворни материјал?

ЖУРИЋ: Време потребно да би се нека тема довољно истражила многоструко превазилази време проведено над тастатуром, али не бих раздвајао ове фазе. Податке проналазим углавном у књигама, ту су и новине, часописи, чест боравак у читаоници Народне библиотеке Србије. Веома је важна стална комуникација са уредником, чија је логистичка помоћ често била пресудна.

ГЛАС: Писање о стварним, историјским личностима на неки начин тражи од аутора захтјеван задатак помирења документаристике и фикције, у ком омјеру се код Вас као приповједача мијешају стварност и машта?

ЖУРИЋ: Све је стварност, јер машта не уме да замисли шта све живот може да оствари.

Роман

ГЛАС: Ова књига по форми је антологија, као и претходна књига “Форензика Итаке”, а пауза од претходног романа “Помор и страх” сада је достигла великих шест година. Роман наравно није императив, али се намеће питање када би се могао појавити нови роман?

ЖУРИЋ: Чини се да је роман ипак императив, јер се ово питање, изгледа, намеће само по себи. И сам се помало чудим оволикој паузи, али ја све време радим на новом роману. То што сам написао тек неколико страница не значи да сав мој рад није подређен његовом писању. Промену ритма писања и објављивања романа видим као доказ процеса сазревања, па ако хоћете и старења. Иако се резултат већ неко време не види, ја што се писања романа тиче, верујте ми “свакога дана у сваком погледу све више напредујем”.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.