Vule Žurić, književnik, scenarista i esejista, za “Glas Srpske”: Interesuju me ljudi, a ne spomenici

Rekao je ovo za “Glas Srpske” Vule Žurić, književnik i esejista, objašnjavajući koliko je slučajna simbolika što njegova najnovija knjiga “Heroji i gubitnici”, antologija tekstova prvobitno pisanih za portal “Oko”, počinje tekstom u olimpijskom Sarajevu 1984. godine, a završava u novogodišnjem Beogradu četrdesetak godina kasnije.

Pisac rođen u Sarajevu, a trenutno nastanjen u Pančevu, kaže da slučajnosti nema, jer on priče o ljudima koji su heroji i gubitnici traži u malim ljudima koji se osjetili moć istorije u svojim životima.

- Moje priče o Zimskim olimpijskim igrama 1984. u Sarajevu i dočeku Nove godine u Beogradu 1923. i stotinu godina potom, usmerene su na pojedince, male ljude, koji su iz istorijskih igara bez granica uvek izlazili kao gubitnici, što ih i kandiduje za heroje, neznane junake permanentnog suočavanja sa porazom. Između priče o mome detinjstvu pre seobe iz rodnoga grada i priče o ruskim migrantima koji su utočište u našoj zemlji našli dvadesetih godina prošloga veka i danas, stotinu godina kasnije nalaze se pak priče o velikim ljudima čija su dela i sami životi oblikovali naš identitet - rekao je Žurić.

GLAS: Heroji i gubitnici u ovom nizu tekstova kreću se u vrlo šarolikom rasponu zanimanja, od sportista preko revolucionara, partizana i četnika do muzičara, slikara i filmadžija. Da li postoji neki kriterijum po kojem birate teme i koliko kombinacija herojstva/gubitništva u istoj ličnosti pomaže izboru?

ŽURIĆ: Veliko je pitanje ko tu bira koga. O nekim herojskim gubitnicima sam izabrao da pišem sam, na neke sudbine mi je ukazao urednik portala “Oko” Nebojša Grujičić. Priča o Davidu Frankfurteru, slavonskom Jevrejinu koji je sredinom tridesetih u Švajcarskoj ubio tamošnjeg nacističkog glavešinu, izrasla je iz fusnote neke knjige koju sam u to vreme čitao. Povesti o stradanjima Bore Stankovića i Petra Kočića samo su nastavci moga interesovanja za tragične sudbine dvojice velikih pisaca. Priča o Pazoliniju je direktna posledica pazara u jednoj knjižari u italijanskom gradu Luka tokom novogodišnjeg putovanja. Nema, dakle, nikakvog pravila, a jedini kriterijum je stalni izazov da se napiše nešto novo i drugačije.

GLAS: Zanimljiva je i razvojna linija nekih od junaka u ovim tekstovima, koji su za života ili nakon smrti bili slavljeni kao heroji, da bi ih potom okolnosti dovodile do guranja pod veo zaborava poput Ivana Gorana Kovačića ili Branka Vukelića, da pomenom samo neke. Koliko smo svi mi krivci što tako olako mijenjamo heroje ili bolje rečeno prebrzo prihvatamo nove ideologije, a još brže se odričemo starih?

ŽURIĆ: Narod nije kriv baš kao što “student nije zapalio žito”, jer priče o Goranu, Vukeliću, Mladenu Stojanoviću i drugima jesu istorija naroda. Svi ti heroji su napravili izbor i bili spremni da za budućnost naroda, za našu slobodu daju svoj život. Zvaničnim istorijskim sećanjem i zaboravom upravljaju vladajuće ideologije, ali mi se čini da je ona posleratna, pobednička, dakle ideologija jugoslovenstva ovaploćenog u težnji prema svakoj jednakosti imala najodanije i najposlušnije kadrove. I tokom tog perioda bilo je mnogo ogrešenja, mnogo nepravednih “brisanja”, ali kada je ideološko klatno počelo da se vraća i sada, evo, doseže krajnju suprotnu tačku, primećujem pre svega onespokojavajuću dozu diletantizma i odsustva svake mere u pokušajima ispravljanja krivih Drina naše dalje i bliže prošlosti.

GLAS: Generalno jedna od konstanti Vašeg pisanja u svim formama jeste taj permanentni interes za istorijske ličnosti ili bolje rečeno za njihovu ljudsku stranu. Otkud u Vama taj nesuđeni istoričar duša?

ŽURIĆ: To je lepa sintagma, na kojoj od srca zahvaljujem. Interesuju me ljudi, ne spomenici. Čak i kada su dramatično uticali na tok istorije i milione ljudskih sudbina, ti ljudi su se znojili, rasla im je kosa, zaljubljivali su se. U pričama, romanima, filmskim scenarijima i radio-dramama zadatak je bio da se od njih stvore uverljivi književni i dramski junaci. Sada ih je valjalo “doneti” ne posežući u fikciju, predstaviti ih tako da čitaoci vide ljude od krvi i mesa oslanjajući se isključivo na fakte.

GLAS: Ono što je evidentno da Vam ova forma dužeg novinarskog teksta ili bolje rečeno priče, sve rjeđa u doba kilometarskih klikbejt naslova i SMS tekstova, jako prija. Koliko je njeno čuvanje važno u životu i da li su dugački testovi, koji traže pažnju, stvarno ostali bez čitaoca ili nas neko pokušava ubijediti u takvo stanje?

ŽURIĆ: Upravo broj “klikova” i dužina zadržavanja posetilaca portala rts.oko.rs pokazuje koliko je publika željna ozbiljnosti. Svakoga dana vas na istom digitalnom mestu čekaju dva-tri teksta dokazano pismenih autora koji, pišući o najrazličitijim temama o kojima znaju mnogo, izražavaju svoje mišljenje. Imaju stav koji ne nameću, nego ga ulažu u preko potreban, a gotovo prognan društveni dijalog.

GLAS: Ovakva vrsta tekstova traži vrijeme i “rudarenje” tj. ozbiljan istraživački posao u pripremi informacija i činjenica pred pisanje i tokom njega. Koliko  vremena trošite za jedan tekst u prosjeku i šta sve koristite kao izvorni materijal?

ŽURIĆ: Vreme potrebno da bi se neka tema dovoljno istražila mnogostruko prevazilazi vreme provedeno nad tastaturom, ali ne bih razdvajao ove faze. Podatke pronalazim uglavnom u knjigama, tu su i novine, časopisi, čest boravak u čitaonici Narodne biblioteke Srbije. Veoma je važna stalna komunikacija sa urednikom, čija je logistička pomoć često bila presudna.

GLAS: Pisanje o stvarnim, istorijskim ličnostima na neki način traži od autora zahtjevan zadatak pomirenja dokumentaristike i fikcije, u kom omjeru se kod Vas kao pripovjedača miješaju stvarnost i mašta?

ŽURIĆ: Sve je stvarnost, jer mašta ne ume da zamisli šta sve život može da ostvari.

Roman

GLAS: Ova knjiga po formi je antologija, kao i prethodna knjiga “Forenzika Itake”, a pauza od prethodnog romana “Pomor i strah” sada je dostigla velikih šest godina. Roman naravno nije imperativ, ali se nameće pitanje kada bi se mogao pojaviti novi roman?

ŽURIĆ: Čini se da je roman ipak imperativ, jer se ovo pitanje, izgleda, nameće samo po sebi. I sam se pomalo čudim ovolikoj pauzi, ali ja sve vreme radim na novom romanu. To što sam napisao tek nekoliko stranica ne znači da sav moj rad nije podređen njegovom pisanju. Promenu ritma pisanja i objavljivanja romana vidim kao dokaz procesa sazrevanja, pa ako hoćete i starenja. Iako se rezultat već neko vreme ne vidi, ja što se pisanja romana tiče, verujte mi “svakoga dana u svakom pogledu sve više napredujem”.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.