Томислав Маринковић: Српска поезија на високом месту
Савремена српска поезија у оквирима европске поезије налази се на врло високом месту. То је чињеница која би можда била шире позната да није таква ситуација са издавачима, малим тиражима, али и врло тешким прилазом медијима који су затрпани другим, мање вредним садржајима. Постоји нада да ће витална поезија прерасти време и да се можемо надати добром продору српске поезије и у друге језике.
Рекао је ово у интервјуу за "Глас Српске" књижевник Томислав Маринковић, добитник "Aнтићеве награде" за књигу поезије "Обичан живот", коју је објавио Културни центар Новог Сада.
- Не само по мом суду, него по општој оцјени свих који прате савремену српску поезију, поезија је највиталнији жанр савремене српске литературе - каже Маринковић.
* ГЛAС: Шта Вам значи награда који носи име великана српске поезије?
МAРИНКОВИЋ: "Aнтићева награда" ми представља велику част и због тога што се везује за годишњицу рођења Мирослава Aнтића. Та чињеница није занемарљива. Награду нисам очекивао и у првом тренутку морао сам да помислим на сличност између моје поезије и поезије Мирослава Aнтића. Могућу сличност нашао сам у једноставности и непосредности са којом је Aнтић писао своју поезију, а поред једноставног израза дотакао се доста важних егзистенцијалних ствари. И моја намера је да сажетим изразом кажем неке дубље ствари. Свет малих ствари је мој свет поезије. Жири за "Aнтићеву награду" је имао на уму и ту чињеницу.
* ГЛAС: За награђену књигу критичари су рекли да слави обичан живот, велича и издваја оне тренутке који пролазе мимо нас. Која нит Вас је водила док сте писали ову збирку?
МAРИНКОВИЋ: Свет и окружење у коме живим, село Липолист поред Шапца, нуди изобиље наизглед малих ствари кроз које се може много тога универзалног ишчитати. Тај свет је затрпан новим начином живота и готово невидљив. Биљни свет је у мом окружењу најважнији и од њега се могу научити ствари које су важне за људе. Међу тим чињеницама су како различите биљке могу да живе на истом простору, како трају, обнављају се и све што чине има смисла. Покушао сам да говорењем о биљкама кажем нешто и о људима. Међутим, тај мали свет није мој приватни свет, него онај преко кога сам могао сагледати дубље савремени тренутак, издвојен из великих центара. У малим местима све важне ствари могу се сагледати мирније и може се много тога видети и чути, што градски човек не може, заокупљен другим стварима.
* ГЛAС: Постоји ли довољно младих пјесника у српској књижевности и кога бисте издвојили међу њима?
МAРИНКОВИЋ: Млади песници тешко објављују књиге, тако да их више читам у периодици, књижевним часописима. Издвајају се неки гласови, не може се још поуздано тврдити како ће се они развијати. Могу да споменем Јасмину Топић, Чарну Поповић и низ других младих људи који ће ускоро бити у прилици да могу још више да покажу него што је сада могуће, јер се врло мало издавача одлучи да објави поезију. Aко се и одлучи, онда предност даје препознатљивим именима.
* ГЛAС: Какав су подстицај награде за писца?
МAРИНКОВИЋ: За мене су велики подстицај награде које сам добио. Раније сам добио награду "Бранко Миљковић". Награде на мене делују изузетно подстицајно, али са друге стране стварају одговорност да се остварени ниво одржи, али и побољша. Морате бити подједнако добри као и пре награде, а ако је могуће још и бољи.
Збирке
Томислав Маринковић је објавио књиге пјесама "Двојник", "Извесно време", "Стихови", "Сумња у огледало", "Школа трајања" и "Свет на кожи". Члан је Удружења књижевника Србије и Српског књижевног друштва од 2007. године. Пјесме су му превођене на руски, јапански и шпански језик.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
