Tomislav Marinković: Srpska poezija na visokom mestu

Aleksandra Rajković
Tomislav Marinković: Srpska poezija na visokom mestu

Savremena srpska poezija u okvirima evropske poezije nalazi se na vrlo visokom mestu. To je činjenica koja bi možda bila šire poznata da nije takva situacija sa izdavačima, malim tiražima, ali i vrlo teškim prilazom medijima koji su zatrpani drugim, manje vrednim sadržajima. Postoji nada da će vitalna poezija prerasti vreme i da se možemo nadati dobrom prodoru srpske poezije i u druge jezike.

Rekao je ovo u intervjuu za "Glas Srpske" književnik Tomislav Marinković, dobitnik "Antićeve nagrade" za knjigu poezije "Običan život", koju je objavio Kulturni centar Novog Sada.

- Ne samo po mom sudu, nego po opštoj ocjeni svih koji prate savremenu srpsku poeziju, poezija je najvitalniji žanr savremene srpske literature - kaže Marinković.

* GLAS: Šta Vam znači nagrada koji nosi ime velikana srpske poezije?

MARINKOVIĆ: "Antićeva nagrada" mi predstavlja veliku čast i zbog toga što se vezuje za godišnjicu rođenja Miroslava Antića. Ta činjenica nije zanemarljiva. Nagradu nisam očekivao i u prvom trenutku morao sam da pomislim na sličnost između moje poezije i poezije Miroslava Antića. Moguću sličnost našao sam u jednostavnosti i neposrednosti sa kojom je Antić pisao svoju poeziju, a pored jednostavnog izraza dotakao se dosta važnih egzistencijalnih stvari. I moja namera je da sažetim izrazom kažem neke dublje stvari. Svet malih stvari je moj svet poezije. Žiri za "Antićevu nagradu" je imao na umu i tu činjenicu.

* GLAS: Za nagrađenu knjigu kritičari su rekli da slavi običan život, veliča i izdvaja one trenutke koji prolaze mimo nas. Koja nit Vas je vodila dok ste pisali ovu zbirku?

MARINKOVIĆ: Svet i okruženje u kome živim, selo Lipolist pored Šapca, nudi izobilje naizgled malih stvari kroz koje se može mnogo toga univerzalnog iščitati. Taj svet je zatrpan novim načinom života i gotovo nevidljiv. Biljni svet je u mom okruženju najvažniji i od njega se mogu naučiti stvari koje su važne za ljude. Među tim činjenicama su kako različite biljke mogu da žive na istom prostoru, kako traju, obnavljaju se i sve što čine ima smisla. Pokušao sam da govorenjem o biljkama kažem nešto i o ljudima. Međutim, taj mali svet nije moj privatni svet, nego onaj preko koga sam mogao sagledati dublje savremeni trenutak, izdvojen iz velikih centara. U malim mestima sve važne stvari mogu se sagledati mirnije i može se mnogo toga videti i čuti, što gradski čovek ne može, zaokupljen drugim stvarima.

* GLAS: Postoji li dovoljno mladih pjesnika u srpskoj književnosti i koga biste izdvojili među njima?

MARINKOVIĆ: Mladi pesnici teško objavljuju knjige, tako da ih više čitam u periodici, književnim časopisima. Izdvajaju se neki glasovi, ne može se još pouzdano tvrditi kako će se oni razvijati. Mogu da spomenem Jasminu Topić, Čarnu Popović i niz drugih mladih ljudi koji će uskoro biti u prilici da mogu još više da pokažu nego što je sada moguće, jer se vrlo malo izdavača odluči da objavi poeziju. Ako se i odluči, onda prednost daje prepoznatljivim imenima.

* GLAS: Kakav su podsticaj nagrade za pisca?

MARINKOVIĆ: Za mene su veliki podsticaj nagrade koje sam dobio. Ranije sam dobio nagradu "Branko Miljković". Nagrade na mene deluju izuzetno podsticajno, ali sa druge strane stvaraju odgovornost da se ostvareni nivo održi, ali i poboljša. Morate biti podjednako dobri kao i pre nagrade, a ako je moguće još i bolji.

Zbirke

Tomislav Marinković je objavio knjige pjesama "Dvojnik", "Izvesno vreme", "Stihovi", "Sumnja u ogledalo", "Škola trajanja" i "Svet na koži". Član je Udruženja književnika Srbije i Srpskog književnog društva od 2007. godine. Pjesme su mu prevođene na ruski, japanski i španski jezik.

© AD "Glas Srpske" Banja Luka, 2018., ISSN 2303-7385, Sva prava pridržana