“Суматра” Милоша Црњанског прије 100 година приказала другачије мисли, заносе и морал: Након највеће кланице у историји нови свијет био нужност

Илијана Божић
“Суматра” Милоша Црњанског прије 100 година приказала другачије мисли, заносе и морал: Након највеће кланице у историји нови свијет био нужност

БАЊАЛУКА - Уз Иву Андрића, Милош Црњански је најзначајнији српски књижевник 20. вијека. Позната је ствар да је баш Андрић говорио како је међу њима, младим послијератним модернистима, Црњански једини рођени писац, а то се морало односити на његов јединствени стил и могућност да о тешким темама пише лако и неусиљено, готово необавезно.

Рекао је то за “Глас Српске” професор Филолошког факултета у Бањалуци Ранко Поповић поводом 100 година од објављивања пјесме “Суматра” Милоша Црњанског. Пјесма је први пут објављена у “Српском књижевном гласнику” 1920. године.

Поповић је објаснио да о реакцији књижевне јавности на појављивање “Суматре” најбоље говори став Богдана Поповића.

- Тај неприкосновени арбитар предратне литературе тражио је, као уредник обновљеног “Српског књижевног гласника”, да пјесник објасни своју пјесму једним пратећим поетичким текстом и тако је настало Објашњење “Суматре”. Не ради се о томе да Поповићу није било јасно нешто у самом тексту пјесме, него о чињеници да њему, као човјеку једне раније епохе, нису били јасни дух и сензибилитет нове поезије уопште. А Црњански у Објашњењу и пише да најновија лирска поезија претпоставља извјесне, нове, осјетљивости, али и више од тога - нове мисли, нове заносе, нове законе, нови морал - навео је Поповић.

Истакао је да говорећи о томе, Црњански заправо говори о неминовности једног новог свијета који се мора створити послије највеће кланице у људској историји - Првог свјетског рата.

 - Зато млади и не говоре само о књижевности и потреби њене корјените промјене, него о цјелокупном животу и измјени поретка свих вриједности. Отуда је и био тако снажан њихов јуриш на традицију и тако гласан захтјев за чистим облицима екстазе у умјетности. Сасвим је друга ствар што су њихови идеали врло брзо ударили у тврди зид посвемашње новостворене југословенске стварности - испричао је Поповић.

Будући да је Милош Црњански препознатљив по суматраизму који је уткан у његово стваралаштво, Поповић је објаснио да на идејном плану суматраизам Милоша Црњанског није нека посебна новина.

 - Он је чврсто утемељен у мисли о универзалној аналогији, једном поимању универзума на коме је поникла европска симболистичка поезија, као вид радикалног раскида са класицистичком традицијом - образложио је Поповић.

Додао је да је ријеч о филозофији која поучава да је на овом нашем свијету, као и у космосу, све са свим у вези, само што те везе најчешће нису видљиве, а превасходни задатак поезије је да укаже на њих.

- О томе је понајбоље писао Бодлер, родоначелник нововјековне поезије. На нешто слично својевремено је Лаза Костић полемички скретао пажњу Светозару Марковићу, тврдећи да је реалност душе исто толико реална колико и друштвена стварност. Ако и није био нов идејно, Црњански је то био изражајно, одијевајући ту стару мисао у ново лирско рухо и преводећи је на језик свјежих пјесничких слика. А у поезији је нов начин изражавања једне мисли увијек важнији од саме мисли - казао је Поповић.

Додао је да је друго име за суматраизам Милоша Црњанског етеризам, те да се та лирска филозофија у “Суматри” најцјеловитије открива.

 - У њој су умјетнички најубједљивије те тајне, етеричне, флуидне везе које спајају толико удаљене феномене: људску њежност са сњежним врховима Урала, људску љубав са коралима далеких мора, или какав људски лик са неким потоком који мјесто њега, румено тече. То је оно што је било страно крутим рационалистичким назорима Богдана Поповића и сличних њему - рекао је Поповић и додао да је Црњански, не обазирући се на такве, и за своје насљеднике крчио сасвим нове путеве српског пјесништва.

Сеобе

Поповић је објаснио да, као што је Достојевски непрестано сагледавао и истраживао несагледиву људску душу или Пруст упорно трагао за изгубљеним временом, тако је Милош Црњански био опсесивно заокупљен темама сеоба и странствовања.

- Било да је ријеч о сеобничком усуду национа, о чему говори “Друга књига Сеоба”, или горкој емигрантској судбини појединца, што је речено у “Роману о Лондону”, те велике теме су, што се српске књижевности тиче, привилеговани литерарни простор Милоша Црњанског - казао је Поповић.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана