Стевка Козић Прерадовић објавила књигу путописа "Покрадени путник": У инат крадљивцима среће и отаџбине

 Бранислав Предојевић
Стевка Козић Прерадовић објавила књигу путописа "Покрадени путник": У инат крадљивцима среће и отаџбине

БАЊАЛУКА - Књижевница и пјесникиња Стевка Козић Прерадовић објавила је, у издању "Бесједе", своју нову књигу, збирку "Покрадени путник".

Ради се о антологији путописа објављених у књижевној ревији "Сутра", а писаних током периода пандемије вируса корона 2020. године, којима је ауторка прекраћивала вријеме током изолације и како она каже лијечила душу у инат свим крадљивцима наше стварности.

Пјесникиња каже да су јунаци супружници - пјесници који лијече изненадну тугу у растуреној земљи коју су, без очева, деценијама градили и вољели с бројном књижевном братијом, агилним младим пјесницима док су срећни и безбрижни стасавали у људе.

- Крадљивци су изненада банули и много је мртвих сапутника остало којекуда да сами путују имагинарним небеским путевима, без остварених људских снова. Ова књига им је својеврсни надгробни споменик од мене.

Сама насловница у лику голог путника на магарцу, јасно одсликава нашу дјечију невиност и наивност у слободној домовини. Гледала на телевизији Еву Рас и сјетила се да имам још неких путовања у Мађарску, Италију и другдје. Некада су наши писци слани на студијска путовања по мјесец дана, мој Ранко је боравио у Прагу, а ја бих, због језика себи одабрала Москву. Но, спријечили су ме крадљивци, ти злом надојени мољци новог свјетског поретка. Никада и никоме ниједан крадљивац на свијету није признао да је лопов па ни те жедне моћне крвопије.

Ја и даље истовјетно пишем о убогом свом животу, подударно с оном мудром мишљу патријарха српског Павла: "Не бранимо се од туђег зла, злом у себи" - каже чувена пјесникиња за "Глас Српске".

У епилогу књиге помиње да садржај књиге нису класични путописи већ животописи и да своје објављивање на неки начин дугују пандемији, која нас је удаљила од путовања и ставила у кавезе кућних зидова.

- У кавезу, између зидова, за вријеме короне која је халапљиво узимала и старо и младо, нисам имала страх од смрти, али је било реално очекивати да мој организам не би био побједник. Дакле, ко пред Богом, исповједах се ко задњи пут, пишући о свему и свачему, што ми се на путовању догађало. Лијепо је то казао колега Драго Врућинић у рецензији: "За разлику од других путописаца, Стевкини путописи су исповједног карактера што им даје посебну драж и самосвојност. Док читамо њене путописе, видимо је пред олтаром како се заклиње Богу да све што је понудила читаоцима - истина и само истина". Хвала му - каже она.

Путописи на један начин представљају документ књижевних и друштвених кретања од 1963. године до 2015. године, уз дуги распон дешавања од 52 године, који указује да је пјесникиња описала скоро цијели људски вијек.

- Путописи су моја биографија, без лажи и маште и сведени су на неопходну информацију да успут, одсликају друштвену збиљу и све њене битне токове у датом времену, ван политике. Ја се тиме нисам бавила, а данас су, мање-више, активни политичари највидљивији умјетници. Част изузецима. Пензионери су вазда на маргини, али мој радни вијек бијеше пребукиран силним и разноврсним обавезама. Док сам писала путописе, читала сам сачуване новинске чланке и одабирала пратеће фотографије, чудила сам се како сам све то ангажовање издржала. Без подршке вољених и велике љубави за њих, сигурно, не бих. Објективност се не може довести у сумњу али могу истаћи да је минимум догађаја обухваћен у путописима. Добар дио је изостављен или скраћиван због прилагођавања резервисаном простору у ревији "Сутра" - додала је ветеранка домаће књижевне сцене. Књига почиње путовањем младих пјесника у Мостар 1963. године, а завршава у Љубљани са поемом "Гдје нам је град", написаној у Мостару 2005. године, што је према ријечима ауторке, више од случајности.

- Ништа није случајно, мене је неко невидљив водио кроз опасности, болештине, ратове и ето, одржао у животу да напишем  "Покраденог путника",  у име свих који су стварно вољели своју једину домовину, са свим што је она имала у признатим границама СФРЈ.  С друге стране, ту, намјерно, ништа није монтирано да би се добио бољи литерарни ефект. У литератури нема свјесног, умјетност је огледало несвјесног - каже ауторка.

Она истиче да је свако путовање, без обзира на дестинацију вриједно памћења, иако не чувамо исте емоције у вези с њима.

 Најдражи запис

У књизи је описано много догађаја, људи и мјеста, једнако драгих ауторки, али ауторка истиче да би један запис издвојила као најдражи или макар најемоционалнији.

 - Сјећам се да сам "Први сусрет са Мостаром" написала чувши једно дијете кад каже мајци која неће да га упише у неки спортски клуб: "Али, ја хоћу да упознам цијелу Босну и Херцеговину"! И моја генерација је имала исте жеље наспрам земље Југославије. Сви записи су ми драги. Једно је путовати млад у шпанска села, а друкчије, болан и матор, стићи међу руске брезе. Прије који дан срела сам у ,"Јазавцу" свог вјечног мангупа, бескрајно уживала у сценској изведби "С Јесењином у срцу" по поетској збирци "Дајте ми отаџбину моју" Сергеја Јесењина. Мој боравак код  Грофа Дракуле у Европској унији био је најопуштенији с ведром Румунком Илеаном Урсу, супругом Милана Ненадића. По свему што сам доживјела сама као  српска пјесникиња или с мужем пјесником, издвајам путопис "Вијек љубави носим(о) у Француску" - рекла је пјесникиња.

Најдражи запис

У књизи је описано много догађаја, људи и мјеста, једнако драгих ауторки, али ауторка истиче да би један запис издвојила као најдражи или макар најемоционалнији.

 - Сјећам се да сам "Први сусрет са Мостаром" написала чувши једно дијете кад каже мајци која неће да га упише у неки спортски клуб: "Али, ја хоћу да упознам цијелу Босну и Херцеговину"! И моја генерација је имала исте жеље наспрам земље Југославије. Сви записи су ми драги. Једно је путовати млад у шпанска села, а друкчије, болан и матор, стићи међу руске брезе. Прије који дан срела сам у ,"Јазавцу" свог вјечног мангупа, бескрајно уживала у сценској изведби "С Јесењином у срцу" по поетској збирци "Дајте ми отаџбину моју" Сергеја Јесењина. Мој боравак код  Грофа Дракуле у Европској унији био је најопуштенији с ведром Румунком Илеаном Урсу, супругом Милана Ненадића. По свему што сам доживјела сама као  српска пјесникиња или с мужем пјесником, издвајам путопис "Вијек љубави носим(о) у Француску" - рекла је пјесникиња.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана