Ранко Павловић, књижевник, за “Глас Српске”: Ријеч ослонац живота и посрнулог свијета

Више написана него изговорена ријеч. Она ме је цијелог живота држала, хранила, подстицала. Кратко сам радио у просвјети, а онда готово пола радног вијека провео у новинарству, пишући, уређујући и руководећи, другу половину у издаваштву. У свему томе ријеч ми је била незамјењиво средство.

Овако је разговор за “Глас Српске” започео књижевник Ранко Павловић, говорећи о писању, као стварању различитих чудеса и о писању којем је посвећен шездесет година. Јубилеј обиљежава ове године, а у овом разговору осврнули смо се на поједине дијелове тог великог књижевног и животног пута.

- Од школских дана (прву пјесничку збирку “Немир сна” објавио сам као ученик четвртог разреда Учитељске школе у Бањалуци и на њу је у угледним листовима и часописима објављено десетак афирмативних приказа) писао сам пјесме и приче, касније романе, есеје, драмске текстове и у свему томе била ми је потребна ријеч. Да ње није било био бих нико и ништа. Заправо, не би ме било - додаје Павловић.

ГЛАС: Да ли Вам је књижевност, са свиме што јесте, данас исто што сте мислили да ће да Вам буде када сте почели да пишете?

ПАВЛОВИЋ: У почецима она је била идеал, нека врста тражења себе, успостављање односа с дјевојкама па онда дашак протеста, чак и илузије да се може утицати на друштвене промјене.  У пјесми “Шта би с оним дјечаком” имам и ове стихове: “… у пијачној вреви, међу препуним тезгама,/ у мноштву препознајем старца Че Гевару/ који промуклим гласом из распуклог бурета/ тјера вране и свраке с циркуских шатри:/Купите идеале! Распродаја до истека залиха!/ Јефтино продајем добро очуване идеале!” Из ових стихова наслућује се да у познијим годинама књижевност схватам као космички штап о који се ослањају живот и посрнули свијет. Исказујући себе, писац има жељу (можда само слутњу) да оставља свједочанство о свијету у коме му је било допуштено да дише и ствара један врло, врло кратак трен. 

ГЛАС: Иза Вас је права једна мала библиотека објављених дјела, награда, књижевних сусрета, књижевних вечери... Какве сусрете најрадије памтите и шта је за Вас највредније од прегршти стихова и ријечи које сте створили?

ПАВЛОВИЋ: Највише памтим лица, погледе људи које нисам познавао, а на неким књижевним вечерима осјећао сам да смо врло блиски, да нас је изговорена ријеч спојила у једно. У таквим случајевима увијек сам се питао: Да ли сам рекао баш то што сам желио? Одговор је можда у једном мом дистиху: “Сузу новорођенчета сам у перу имао,/ нисам смио написати тестамент до краја.”

ГЛАС: “Јер, пјесник не осваја врх за себе/(шта би он горе усамљен?)/ него за пјесму без које за њега/успон губи сваки смисао” стихови су Ваше пјесме “На врху”. Да ли је могуће бити себичан у тој слободи коју стварање пјесме или прозног дјела пружа и радости коју дијељење са другим даје?

ПАВЛОВИЋ: Пјесник је најсрећнији када се сав, без остатка, преточи у пјесму. Тада њега више нема, али постоји пјесма за коју би волио да постане нека врста општег добра. Не може се говорити о било ком облику себичности онога ко се сав предао нечему или некоме, а радост је велика при самој помисли да би његова пјесма, па самим тим и њен аутор, могла макар малчице усрећити некога. Зато, пјесник не треба да тежи ка врху, него мора настојати да његова пјесма крене тим тешким и неизвјесним врлетима.

ГЛАС: “Прије ће нестати пјесме него вандала”, такође су стихови из једне Ваше пјесме, који као да су погодни за свако вријеме, само су вандали другачији. Мислите ли да ће данас нестати пјесме, прије неголи нестане оних који вандалски, на различите начине руше свијет око нас?

ПАВЛОВИЋ: Вандали су свуда око нас, видљиви или невидљиви. Ломе тек посађена стабалца у дрворедима, уништавају клупе по шеталиштима, руше споменике, не уступају сједиште старијим особама у градском саобраћају, допуштају да им мобилни звоне на позоришним представама, бацају књиге, преврћу контејнере за смеће (који су, нажалост, осиромашенима у транзицији постали хранилишта). Још опаснији су они који нам руше илузије, омаловажавају достојанство, гуше наду, да не спомињем оне који покрећу и воде несмислене ратове. Неуништиви су, реинкарнирају се из свог пепела. Још од оног пећинског цртача умјетност се бори против вандала и ма колико нам понекад изгледало да је та борба неравноправна и да ће све оно што је оличено у пјесми поклекнути, вријеме је показало да је умјетност неуништива. Морам признати да сам стих с почетка Вашег питања ипак написао у тренутку малодушности.

ГЛАС: Могу ли писци да мијењају свијет и треба ли то да чине? (И да ли су то икад могли, ма колико њихове ријечи биле снажне)?

ПАВЛОВИЋ: По мом суду, задатак је књижевности, посебно поезије, да поставља суштаствена питања и подстиче читаоце да трагају за одговорима, а не да она на себе преузима ту обавезу. Не могу нити су када могли писци да мијењају свијет, али могу подстицати људски род да то чини или бар покушава чинити. А ни то, признаћемо, није мало.

ГЛАС: Ви сте један од књижевника који често користи друштвене мреже, као медиј на којем дијелите различите записе. Како Ви видите тај дигитални свијет и мислите ли да би и други аутори, који то још нису, требало да искористе све (позитивне) могућности које те мреже нуде? Треба ли се нужно прилагодити времену?

ПАВЛОВИЋ: За мене су друштвене мреже, прије свега, најбржи и готово бесплатан (што није занемарљиво у условима када смо као друштво осиромашили) начин комуницирања. Друго, данас чак ни страначки опредијељен човјек, који углавном мора бити послушник, нема гдје да искаже свој став, да прокоментарише неку друштвену појаву, а друштвене мреже му пружају могућност да ту испољи своје мишљење. А књижевност, нарочито поезије што се тиче, тек написано дјело конвенционалним путевима споро стиже до читаоца. Издаваштво нам дише “на сламчицу” па је тешко објавити књигу (ако њено објављивање не финансира сам аутор, што је жалосно и наноси велику штету књижевности), часописи нередовно излазе, а издавачи немају новца ни за поштарину да их пошаљу сарадницима и претплатницима којих готово да и нема. То надокнађују књижевни портали па и друштвене мреже. Истина, на друштвеним мрежама пјесме и други краћи књижевни облици стижу до читаоца без икаквог критичког “филтера”, али исти је случај и с књигама које објављују (финансирају) сами аутори. Ријечју, млади нараштај треба чувати од штетности какву знају да наносе друштвене мреже, али су за паметно коришћење практичне и корисне.

ГЛАС: Шта бисте Ви данас, као човјек иза којег је богатство написаних, а и прочитаних књига, препоручили нашим читаоцима да читају?

ПАВЛОВИЋ: Без имало двоумљења, треба се враћати класици, провјереним вриједностима, нарочито књигама које смо читали у обавезној школској лектири. Тада смо то морали, осјећали смо да нам је то наметнута обавеза, можда нисмо били довољно животно и читалачки зрели да дубоко заронимо у значењске слојеве дјела, а касније ћемо их читати из задовољства, животно искуснији, потпуније ће нам се отварати. Треба пратити и савремену литературу, јер се она углавном бави темама које су нам блиске, животне, на неки начин “наше”. Само данас заиста није лако изабрати шта читати. Некад су значајне књижевне награде, НИН-ова на примјер, биле поуздан путоказ, али од када су се помјерили критеријуми оцјењивања и откако о наградама одлучују често и некомпетентни жирији, не можемо им сасвим вјеровати. Немамо ни књижевне критике која би нам била поуздан путоказ. Из новина она је готово потиснута, електронски медији су јој затворили врата. На примјер, готово на инцидент би личило када би неки уважени критичар “уграбио” који минут на централном дневнику националне телевизије да укратко, али стручно и разумљиво, препоручи неку књигу савременог домаћег писца. У преведеној књижевности стање је другачије, мада и ту има тиражне “талашике” из тзв. америчке школе креативног писања. Али, оне књиге које су добиле значајне међународне награде, а код нас преведене и објављене, гаранција су да ћемо пред собом имати добро штиво.

Изабрана дјела

ГЛАС: Поводом 60-годишњице Вашег књижевног рада новосадски “Прометеј” и бањалучка “Бесједа” објавили су Ваша “Изабрана дјела” у 14 томова, 8 за одрасле, 6 за дјецу. Шта то за Вас значи?

ПАВЛОВИЋ: Вјероватно најзначајније признање од свих које сам добио за књижевно стваралаштво, али никако ни “катанац” на моју књижевну радионицу. Ето, послије “Изабраних дјела”, објавио сам једну збирку пјесама за дјецу и кратки роман за најмлађе. Пишем нове пјесме, кратке приче, приповијетке. Биће још књига, ако ме послужи здравље и ако не посустану издавачи без одговарајуће друштвене (читај: финансијске) подршке.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.