Професори Филолошког факултета у Бањалуци о Бранку Миљковићу: Пјесмом разгорио пламен мишљења

Казао је то за “Глас Српске” професор Филолошког факултета Универзитета у Бањалуци Ранко Поповић говорећи о пјеснику Бранку Миљковићу који је преминуо на данашњи дан прије 60 година, а чија трагична смрт је потресла књижевни и културни свијет тадашње Југославије. Према службеној верзији Секретаријата унутрашњих послова Загреба стоји да је пјесник извршио самоубиство, а његови родитељи и брат у ту могућност никада нису повјеровали. Неки Миљковићеви пријатељи, нарочито Танасије Младеновић, били су увјерени да је посриједи било политичко убиство. Томе у прилог говориле су чињенице да је грана на којој је нађен била неприродно танка и ниска, а он је затечен у готово клечећем положају. Исљедников налаз о смрти био је прилично сведен, истрага је завршена брзо, без тражења свједока и без озбиљног испитивања.

Поповић је објаснио да је Миљковић са ореолом трагичне смрти, у српској књижевности постао повлашћена чињеница и читав један мит, баш као што су то у руској књижевности постали Јесењин, Мајаковски или Цветајева.

- Миту званом Миљковић крила су, својом аутентичном енергијом, давале генерације младих пјесника и љубитеља поезије и зато је он још свјеж, млад и моћан. Шта је био узрок пјесникове смрти, да ли је ту посриједи убиство или самоубиство, да ли је разлог била жена или “прејака реч”, то је, како године одмичу, све мање важно - казао је Поповић и додао да је битно да тај пјеснички мит претрајава, сваким даном све више, у просторима изван земаљских разлога и узрока.

Објаснио је да је пјесник који је од ријечи створио апсолут, пред свој крај завапио за временом, које се страшно убрзано одмотавало, остављајући га без разлога за пјесму, али и живот: “Више ми нису потребне речи, треба ми време; Време је да сунце каже колико је сати; Време је да цвет проговори, а уста занеме; Ко лоше живи зар може јасно запевати!”.

- У његовој смрти било је и личне трагике, неке метафизичке студени о којој је уочи свог краја писао пријатељу Петру Џаџићу, али је извјесно било и трагике времена које је живио, које је морало притискати и спутавати мислеће биће с повременим еруптивним изливима емоција, какав је он био - навео је Поповић.

Према његовим ријечима Миљковић, иако је замакао млад, упамћен је као корифеј једне даровите генерације пјесника и признати челник школе неосимболиста.

- Створио је сопствени и лако препознатљиви пјеснички језик, остварен у строгој, изразито захтјевној форми. У погледу умијећа версификације стао је раме уз раме с највећим мајсторима српског стиха какви су Ракић и Дучић. Нико након Његоша и Лазе Костића није као Миљковић тако силовито разгорио у својој пјесми пламен мишљења, укрштајући плодно древна античка учења о праелементима са модерном философијом бића и егзистенције - испричао је Поповић.

Додао је да је Миљковић један од оних који су се с највише унутрашњег осјећаја умјетнички везивали за наше древно усмено насљеђе.

- Стваралачки окренут традицији, истовремено је вјеровао да је и Ајнштајна, са његовом теоријом релативитета, могуће препјевати. Јединствен је и непоновљив по ономе што је он звао “патетиком ума”, том високом поетском идеалу у коме се језички сплићу пламен хераклитовске ватре и студен свепрождируће васељенске празнине. Тај високи императив његовог разумијевања и осјећања поезије најцјеловитије, а најкраће је изражен у наслову његове најбоље пјесничке књиге “Ватра и ништа”- објаснио је Поповић.

Виши асистент на Филолошком факултету Андреја Марић за “Глас Српске” је нагласила да је Миљковићев утицај на наредне пјесничке генерације одредило то што је његова појава била налик на књижевну експлозију.

- За њега је поезија аутономна и независна од реалности и она није именовање ствари које нас окружују, него стварање. Недавно, поводом шездесете годишњице пјесникове смрти, покренута је и интернет-страница “Бранко Миљковић, принц песника”, коју уређују чланови његове породице, а која доноси Миљковићеву поезију, животопис из угла чланова породице, пријатеља и других пјесника - рекла је Марићева.

Једна од његових најљепших пјесама је “Узалуд је будим”, а Марићева је објаснила да је Миљковић за њу рекао да је његова пјесма над пјесмама те да не зна да ли ће икада написати љепшу.

- Тема смрти у Миљковићевим стиховима присутна је још од раних ђачких стихова, а позната је и прича да је у Нишу, као гимназијалац, видио фотографију умрле дјевојке, која је била својеврсна инспирација за збирку “Узалуд је будим” и насловну пјесму. Осјећање и искуство смрти снажно је обиљежило Миљковићев живот и његову поезију, а стихови збирке “Узалуд је будим” смрт потврђују као једину извјесну реалност - закључила је Марићева и додала да је он снагом пјесничке ријечи успио да побиједи смрт, као своју велику поетску опсесију, али као и трагичну судбину.

“Уби ме прејака реч”

Марићева је истакла да је Бранко Миљковић у једном интервјуу рекао да је радо бирао прејаке ријечи, кадре да из себе поново створе читав рјечник.

- Таква је, на примјер, ријеч ватра, јер се из ње развија ријеч птица, и то она жар-птица, феникс, која сама себе ствара из пепела. Ватра је за Миљковића изузетно вишезначна ријеч. Ватра је у стању да укроти неукротиву ријеч из збирке “Узалуд је будим”- ријеч смрт - казала је Марићева.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.