“Посљедњи човјек” - футуристички роман Мери Шели: Црно сунце над Ламаншом

Велимир Бојко
“Посљедњи човјек” - футуристички роман Мери Шели: Црно сунце над Ламаншом

“Какав је ово свијет, са свим својим прегнућима и достигнућима кад може да га збрише један мали, невидљиви вирус?” пита се енглеска књижевница Мери Шели у свом роману “Посљедњи човјек”.

Ишчезавају династије, падају краљевине, руше се царства. Куга никога не штеди - богаташ је једнако немоћан као и сиромах. И како се људи понашају у немогућим околностима? Сви би да се негдје склоне, али гдје. Французи прелазе у Енглеску, Енглези бјеже у Француску, а над Ламаншом се појавило црно сунце.

Једини преживјели су Едријен и Клера. Они лутају опустошеном планетом, тражећи једно друго. Ако се сретну, постаће родитељи новог човјечанства.

Кад је 1826. године Мери Шели роман објавила, критика га је јетко исмијала и презриво одбацила. Шели је већ тада била позната по свом роману о доктору Франкенштајну, а још познатија филмској публици почетком тридесетих година прошлог вијека кад је холивудски аутор Вилијам Хејл режирао серију филмова о Франкенштајну, доктору који је произвео човјека-чудовиште.

“Посљедњи човјек” је готички роман и прича чији су јунаци стварни људи из пишчеве околине, али са измијењеним именима. Језик Мери Шели је “бомбастичан”, њена реченица је дуга, сложена, дијалога нема, она користи ријечи, облике и изразе који су већ тада били застарјели и напуштени. Зато ће се онај коме буде понуђен задатак превода, наћи не у дубиози и дилеми, већ трилеми.

Отац Мери Шели бијаше Вилијам Годвин, филозоф-радикал, а мајка феминисткиња, борац за права жена. Са седамнаест година Мери Шели ступила је у “дивљи” брак с пјесником Персијем Биш Шелијем, узела његово презиме и с њим побјегла у Француску. Затим су путовали по Европи, па су се задржали у Италији. А онда се, 1822. године, приликом једрења, у мору утопио Перси. Скрхана болом, Мери се тада вратила у суморни кишни Лондон одлучивши да се издржава писањем и објављивањем Шелијеве поетске заоставштине. Дубоки жал за вољеним, заувијек изгубљеним особама у књижевности није риједак окидач за настанак великих дјела. А у случају Мери Шели, туга је била и преголема. Своју мајку није ни запамтила, она је преминула тек што се породила. Њен Перси, којег је бескрајно вољела, удавио се у тридесетој години живота. Имали су четворо дјеце, а остало је само једно – троје је умрло у раном дјетињству.

Мери Шели и сама није успјела да доживи старост. Умна и одважна, она се посветила уређивању и издавању поезије свог супруга и других младих пјесника, који су до тада читалачкој публици били углавном непознати. У томе је њен допринос и значај можда и већи од оног књижевног. Име Мери Шели данас зрачи снагом завјета, оним што нам је у најтежим тренуцима тако потребно - одлучност, несебичност и оптимизам.

(За “Глас Српске” написао Велимир Бојко)

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана