Од рођења Ивана В. Лалића ове године обиљежавамо деведесет, а од смрти 25 година: Поезијом славио свијет и кад је најмрачније

Миланка Митрић/Агенције
Од рођења Ивана В. Лалића ове године обиљежавамо деведесет, а од смрти 25 година: Поезијом славио свијет и кад је најмрачније

Српски пјесник, есејиста и преводилац, један од великана српске поезије, био је Иван В. Лалић, од чијег рођења ове године обиљежавамо 90 година, а од чијег одласка је прошло 25 година.

Траг његове поезије остао је, како то стихови обично остану, натопљен мастилом на миришљавим страницама књига, гдје повремено неко са слова скине прашину и пронађе ријечи које га одведу у сјеновите, закукуљене, емотивне, хаотичне, а опет складне свјетове.

Поезију Ивана В. Лалића могуће је посматрати из разних углова, посветити сваком стиху по читав један рад, удисати ријечи као да су посљедњи дијелови ваздуха у затвореном простору, препустити се њеној јачини, уживајући и промишљајући о сваком стиху.

У писању, инспирацију је тражио и у антици и Византији, тражећи мјеру у пјесми. Стварао је као по некој равнотежи, уз линију духовности која му је помагала да донесе сабраност у писање. О његовом стварању писали су, а и данас пишу многи, јер су му ријечи биле извориште свега онога што лежи у мраку и свјетлу човјека, и у устима и перу пјесника оживљава.

- Лалић је држао до свога погледа на свијет и до његовога уобличења у поезији и есејистици, истински се радујући сусретима с пјесницима сличног односа према свијету. Нихилизам му је био стран, рекли бисмо чак да га је презирао као комфорну и сасвим лагодну, необавезујућу позицију, најраспрострањенију у модерном пјесништву. Ријетки су нихилисти који свој нихилизам живе, чешћи су они који од њега живе. Поједностављено, али тачно речено, Лалићев основни став је био: рећи Богу - да, свијету - да, чак и у тренуцима најболнијег и највећег губитка - записао је Јован Делић у раду “Лалићев дијалог са савременом српском поезијом - ка експлицитној поетици Ивана В. Лалића”, објављеној у зборнику “Постсимболистичка поетика Ивана В. Лалића”.

Толико сјете, туге, и бола могуће је наћи у његовим стиховима. А у исто вријеме, баш тај бол и оно најмрачније у нама, даје нам наду и снагу да пронађемо свјетло, којег увијек има. Свјетло из најмрачнијих понора душе мора да обасја свијет некад и прослави га, јер на крају, чудесно је шта све мали човјек у великом свијету, може да понесе на својим плећима. Толико бола и радости, а опет из свега, прије смрти и краја, изађе љубав и живот. То доводи до главних нити у његовој поезији, а то је вјера у свијет, а то је баш оно што ју чини тако релевантном и читаоцу који данас тек упознаје Лалића, али и оном који га годинама чита, изучава и враћа му се. Бити човјек са собом носи све, то је живот, и то је вриједно славе, само постојање. Пјесме као закукуљене, а опет јасне приче, стихови живота, смрти, краја и почетка, попут оних у пјесми “Шапат Јована Дамаскина”, који гласе “Опрости ми то шаптање у тмини, у созерцању таштине, што иште насушно чудо које светлост чини, кад усред мрака ствара уточиште; Опрости, али боли ова шака у зглобу пререзана, ови прсти којима дробим хлеб, којима се крстим; опрости ми што крварим из мрака”.

Његови стихови, били су најједноставније људски, у свом пуном значењу, али често, на неки начин додирнути божанским, што је много пута у његовој поезији изњедрило спајање разлика у погледу на вријеме и трајање.

- Поезија Ивана В. Лалића пуна је плачева, опела и молитава. Споменимо само “Плач летописца”, “Опело за седам стотина покланих у Глини”, “Шапат Јована Дамаскина” и целокупна “Четири канона”, шта су друго Лалићеви канони него молитве Богомајци и прослављање љубави. Лалић је успио, као ријетко који наш пјесник, да активира изванредну српсковизантијску традицију и да је неочекивано модерно упосли и актуелизује - биљежи Делић о Лалићу и његовој поезији.

Иван В. Лалић рођен је у Београду, био је уредник Радио Загреба, уредник у “Просвети” и “Нолиту”. С обзиром на то да се бавио превођењем и критиком, у књижевну критику ушао је као хроничар часописа, а критика коју је бисао била је одликована објективношћу, и поткована искуством које је уносио у писање.

Међу дјелима које је објавио издвајају се “Бивши дечак” (1955), “Аргонаути и друге песме” (1961), “Страсна мера” (1984), “О делима љубави или Византија” (1987), “Ветровито пролеће”(1956), “Чини” (1963), “Круг” (1968), “Песме” (1987), “Писмо” (1992) и “Четири канона” (1996).

 

“Молитва”

 

Љубави, нека буде воља твоја

На овом небу, страшно несигурном,

Ко и на земљи. Сад је доба боја

И јужног ветра у листању журном.

Ноћи су плаве, мекане ко воће

И пуне звезда ко плитки бунари.

Нека се људи љубе како хоће

У привременом кругу малих ствари.

Љубави, нека буде воља твоја

У градовима што су непокретни

И неће моћи да беже из строја,

И испод лишћа што још нема ране,

И међу људима што живе сретни

Јер верују у старе лукобране.

 

Никад самљи

 

Никада самљи него крајем јула

Када је лету педаљ до зенита,

А хлорофилу аршин до расула

У метастази жутила и руја,

 

Тамније када зелене су боје

У вртовима, а стрњика сува,

Тамнија доња амплитуда бруја

Ветра што обноћ у времену дува.

 

Никада самљи него крајем јула

Кад све је, мислиш, на дохвату чула

Оштра ко нож још топао од точка

 

Брусача, али битно недостаје:

Анђела кога слутиш нећеш срести.

А ваздух трудан је од благовести.

 

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана